Stražilovo

-43 67 Е»-

свом силом да угуши горку муку, што јој ее у грудима куиљаше. Путем пролажаху ужурбани пјешаци и варошке госпође, што се кретаху у позориште; са „господскога трга" допираху до ње звуди војничког орхестра, што пред главном каваном ударапте, али она у тај мах не имађаше ни очију, ни ушију. Наједаред се трже, и болан усклик оте јој се из груди. За прозором бијаше зазрела Франета и до њега младу, убаву женскињу. Срце јој се укочи, као да га је ко хладним челиком просукао. Устаде једанак, па се повуче у крај, да их слободније промотри из присјенка. У томе њих двоје нестаде с прозора, а у доотоич расвијетљеној дворани настаде мрак. Не потраја много, а оно се капија изнутрице расвијетли, те из ње испаде Франето, држећи испод руке ону младу љепотицу; за њима ступаше један стари господин у цилиндеру, кога цура не бијаше дотле никад видјела. Младица, коју Франето вођаше, бјеше прекрасна гглавуша. и ирема црвенкастој свјетлости Фењерској примјети јој несретпа сељакиња два крупна ока, што се под густим обрвама блистаху као два сунца. Љепојка се оемијехну на момка, који јој поможе да се испење на кола; п'онда се испе на њих и сам, засједе спрам оног старкеље, те се кола крену, оставивши за собом јак мирис од подушене љубице. Анђелија избуљи очи на младицу, на их не дигну с ње, догод се кола не изгубише из вида. Затим је обузе трзавица, и, да ие љосне о тле, мораде да се придржи уза зид. У тај мах изиде из палаче нека нижа служавка, која је морала од скора у контешиној служби бити, јер се цура не сјећаше да је нрије шгдјела. Анђелија јој приступи, па је упита за име оног старЦа, што се бјеше с младијем контићем одвезао укочији. Служавкаје погледа равнодушно, па јој равнодунгао одврати: — Опо је конте Криле Дабовић. — А она младица уза њ ? — Оно му је кћи, госпођипа Диза, господарева вјереница. И служавка отрча за послом. Господарева вјереница ! ! !

Анђелији се смрче пред очима, кољена јој се савишс, и ојађела младица д.осну о тле колико је дуга и широка. Кад јој до мало приђе један редар, па је продрма да устане,' она се прену, уздрхта сва као прут, и дигавпш се полагано: — Простите, рече, бијах уморна од труда, па ми се завртјела свијест . . . Затим јој падоше на ум родитељи и браћа, који су је јамачно у овај мах морали свуда искати, и посрћући као напито чел.аде, упути се, да ће кући. Градска берекинчад, видећи је онако саму, бацаху се за њом бубуљима и зановетаху је свакојаким рјечетинама. Она иђаше својим путем, не обзирућ се на њих, као да се њихова зидиркивања ње и не тицаху. Изашавши из града зврљаше по пољском друму, као каква ноћна аветиња. Кад би на мостићу, што преко потока у село води, трже је из оног бунила нечије лелекање, па јој јасно до ушију доприје материн глас, која једозиваше плачући и кукајући. Несрећница залелека, па отрча да се баци старој у наручје. — Ђе си била до ово доба, за велико име божје? — упита је старица јецајући. Мнијах чисто, е ти се нешто догодило. Али она не могаше да проговори ријечи; од тешка јада бијаше јој се грло стегло, кан'да бјеше у квргама. Кад јој малко одлахну, не хтједе никако да се кући врати, бојећи се да је старији брат не усмрти, но се заклоии код једне куме, поетарије удовице у комшилуку, да ту преноћи. Кад се стара врати у кућу и својима каза, е се цура врнула, Перкан, који међутим бијаше сваку обазнао, ислтаде из вајата блијед као смрт, и осмјехујућ се горко: — А што не дође кући својој? запита уздрхталим гласом. Чега се боји, она зла срећа? Зар да иа њу, онако ббну и затрудњену, своју руку дигнем? Прије ми обе отпале. Она може мировати; ал' нек ме се онај подли гизделин чува, коме се у зао час прохтјело, да ову поштену кућу, која га још од шакупђсда часно служи, хунцутски осрамоти!