Stražilovo

Број 7.

Год. VI.

У Новом Саду, 14 фебруара 1893. .

—л%=>?:

,Т0ор°, чарна горо, висока си пуста, кроз облаке мутне прониче ти глава, а у грудих твојих, у пећини мрачној пети век је како јунак Марко сиава. Пред иеТшном Марко привезао Шарца, а у степу забо мача зеленога . . . Кад на измак дође већ стотина пета, вриском Шарац буди господара свога. Иза сна се прену Краљевићу Марко; прозборише успе, тако давио пеме: „Ој давори, Шаро, давор, добро моје, што ме будиш, Шаро, кад још иије време?

Још мој Србии није зрео за једипство, још брат коље брата, крај за крај пе хаје, још их горе деле, још их вера мути, још се мало, Шаро, за слободу даје. Још су великаши кукавице старе, а иростота пука у праху се вије, још врлина дрема у Србина мога.. . Не буди ме, Шаро, још ми време није." Горо, чарна горо, висока си клета, у облаке густе прониче ти глава, у недрима твојим, у пећиии старој још једнако Марко мртви санак сиава.

ШМ ИК, (««11®

Ж | ема с У мње ? ерешћемо се У животу, је ли, мила?

Та взљда нас иеје навек Кивна судба раставила! Причаћеш ми, мила, шта си Претриела од растаика, 0 ноћима црним, дугим, Без нокоја и без санка.

0 зпам, мила, сносила си Тако много, тако много... Пу ја својих горких јада Причати ти не бих мого. Знам, теби би тетпко било: И ти имаш доста рана, Доста суза и уздаха Од онога кобиог даиа...

Али коса, с главе моје, Причаће ти тога дапка Да сам и ја тако много 1 Гроиатио од растанка!

С. Д. Мијалновик