Stražilovo

чз 106 ЕЗ-

мак или и негативан број, за то се биномно нравило зове још и ЕБутново правило. На основу овога правила дошао је велики математичар до онћега нринцина о Флуксијонима. Метод Флукеијона састоји се у томе, да се но нараштају слабом и иепрекидном, ио течењу дакле количина, иађе вредност њихова. Радови ови долазе у тако зваиом диФереицијалном и интегралном рачуну. Више о овоме не могу говорити, ал ^у сноменути, како је и Лајбниц у исто доба дошао до његове инФинитезималне методе, којој је сврха иста као и Њутновим Флуксиј онима. 8а то се и изродила 1712 године распра, ко је оснивач диФеренцијалном и интегралпом рачуну. У ту расиру пе могу се више упустити на овоме месту. Њутн је поставио и методу једну за решавање иумеричких еквација вишега стенена аосиива се и ово на Флуксијонима. 28. Спомеиуо сам в,(;ћ ; да се велики астроиом и хронологијом бавио, ио са мањим уснехом иего у другим дисциплииама. Чим му је хроно логија света угледала, побио јој је сваку вредност Фрере (Тгеге!:). Шутн је студирао и теологију и Араго жали,

што је велики математичар иотрошио доетавремена на то студирање, и вели, да би боље било, се одао више на усавршавање природне филозоФије, којој се може са неким правом узети да је баш и творац. 29. Дела Њутнова штампана су или па латинском или на енглеском ј езику а има их штампаних и на једном и на другом језику. Нека су преведена на Француски и на немачки језик. Сва дела Њутнова у пет књига са комептарима издао је Хорслеј (НоМеу) од године 1779 до 1785. У првој књизи (1779) су математска дела; у другој (1779) прва два дела нриродне ФН .иозоФије; у трећој (1782) трећа књига нриродне филозоФије, астрономија и онтика иа латинском језику; у четвртој (1782) је онтика на енглеском језику, разне расправе и писма; на нослетку у нетој (1785) књизи је хронологија на енглеском језику и још иеки сииси Њутнови. Најбољи коментар уз /,Ргтс1р1а" је у издању утрикњиге од 1730 до 1742 године у Ж.еневи. 30. Живот и рад великога Физичара, астронома и математичара описао је Араго (немачки у Диписци 1855 од Ханкла) и Брустер (иемачки у Липисци 1833 од Голдберга). Ст. Милованов

Ј-\ЈЛ Г\/Л.Г\ЈЛ .Г\-Г1_Г\ п Г\ Г\ к

о Г\ ЈЛ. ЈЛ. -/V Г\ Г\ Г

& КЊИЖБВНОСТ

\Ј \Ј \Ј"А.

„ЈЕЗИКОСЛОВНЕ" СИТНИЦЕ

(Срршетак)

2.) Г. Броз пише суца место судца, ода место отца, сучев место судчев, а овамо опет видјет ћемо. Видјет ћемо сматра за две речи и веди да нема потврде за груиу конзоианатску тћ. Да видјет ћемо несу две речи него једна, казује нам акценат заједнички и што се т не чује ни у којем крају српскога народа да се изговара пред Л. Т пред Е отпада, јер већ у И има т. зато мора једно т отпасти исто као што и т нред ц нспада зато, што већ у ц има т, те једпо мора отпасти, јер се два једно до другога не могу изговорити. Видјет ћемо не изговара се нигде друкчије него видјећемо. Т дакле нред И у изговору испада. Узмимо н. нр. глагол трес т и и II л е с т и. Од т р е с т и имамо т р е с т-ћ у,

где т пред (I отпада, а с пред % мења се на ш по закону, по коме и г. Броз пише лишће, машћу, дакле трешћу, плешћу. То су живи облици, тако излазе из уста српских и тако се морају и писати. Па као што је т иред Л испало у трешћу (трестћу), тако исто је испало и у видјећу, нисаћу и т. д. Што пак хоће г. Броз од младац да пише вокатив младче, а од млатац млатче то су за нас слатка „воспоминашд" на славеносрпску перијоду, кад се свашта писало да се само пише и ми се данас слатко можемо насмејати, кад тако што читамо. Та,ко исто нема смисла писати књижевничке речи као што хоће г. Броз ио изузетку т. ј. н а д ц е с а р, н а д ч о в ј е ч н и II Т. Д.