Stražilovo

43 108 Е2-

17.) Г. Вроз има опредијелити, опредјељење. Ове су речи узете и;з црквенословеискога језика и нису нам потребне, јер имамо своје одредити, одређење. 18.) Г. Броз има „побољшати" дпјалек. поболшати. Нити је.једна нити друга реч српска и откуда г. Броз зна да је још дијалектично поболшати, нека га Бог зна. 19.) Г. Броз има понедјелник и понедионик. Понедионик је по аналогији начињена реч и нема места у књижевном језику, а најмање у школској књизи. Школска књига мора знати само за понедјељник да је књижевна реч. Да је то тако, није нам иотребно доказивати. 20.) Т. Броз има равновјесје. Види се да г. Броз чита „Веселе дворе Иве Загорице" У М—у

од Милована Видаковића. Ето наша браћа не даду мира ни нашем Миловану Видаковићу. Наша браћа канда су изгубила равнов1зст-е иа не знају ни сами већ шта ће. 21.) Г. Броз има „срећа, зап. срића". Ово занадно с р и ћ а иема месга у школској књизи, јер је тај облик по аналогији постао на западу. С р е ћ а мора гласити у свима дијалектима јер старослов. гласи схрљиггд. 22.) Г. Броз има строг. 23.) Г. Броз има сујевјерад, сујевјерство. Ево нас опет у славеносрпској перијоди. Није позната реч госп. Брозу празноверица. 24.) Г. Броз вели у свом речнику; шуч мућ. А ми велимо на послетку ш.ућ мућ. с. п.

МУЗА ДОСТОЈЕВСКОГА И МУЗА ИВАНА ТУРГЕЊЕВА упоредна карактеристика (Наставак)

У самој ствари позитивна наука открила нам је, да се еволуција човјечјих душевштјех и моралнијех евојстава усавршавала ностушшјем и иесвјесиијем утјецајем друштвенијем, израдивши нове моралне и друштвене инстинкте, прилагођавањем човјечјим к нриликама друштвенијем. Дакле умјетиици, откривајући нова душевна својства и тинове човјештва, пренашали су несвјесно у свјесно, изводили га на свјетло, нагонили, да негира и негодује и да се смије једнијем својствима, нелагоднијем и преживјелијем за друштво, и да љуби и клања се другијем, новијем својствима, која обећавају ново и боље расвјетљење човјечјих одношаја, а према томе и друштвеиијех облика, иородичиијех, релиђијознијех, економијскијех и политичкијех, који су се из њих рађали. Човјештво је знало из несвјесног опита, да и ако друштвени облици могу сами утјецати на грађење новијех типова, то се они измјењују (т. ј. облици) и нрерађују се у нове облике само новијем душевнијем и моралнијем својствима. Прост животни опит бје дужан, да увјери о том. Не треба подигнути десет новијех, бољих школа, ако нема десет новијех л.уди, нодобнијех, да буду ваљани учитељи у њима. Тијем већм ; не мислимо да створимо на прилику релиђијозну систсму или ре-

Форму, ако нема тинова и новиЈех, душевнијех својстава за таку реформу. Просто управљање градићем или земљом не може остати бољијем, ма каку му реФорму дали, ако нема честитијех људи, оданијех друштвеном добру. И чим је тпира реФорма, тијем већма даје она самостојности самом друштву, тијем су потребнији бољи типови, бољи и ваљани, јер чим је шири облик, тијем је већина дужна да буде самостојнија, а према томе дужна је она да буде и савршенија, како нри малој самостојности већине могу ствари напредовати само нри савршенству мањине, у чијим је рукама у то вријеме живот већине. Јасно је, да је савршенство лпчности неонходно у оба случаја: и за то да бн се сами облици животни нобољшали и —- за то, да би се, пошто се једном нобољшали, могли одржати и развијати. То није могло човјештво а да не сазна и по томе је вјероватно, да је увијек високо стављало све раднике, који су имали утјецаја и то на усавршавање унутрашњега типа човјечјега, особито иа морално усавршавање, које одговара погодбама. бољега жића: таки су релиђијозни реФорматори, за тијем проповедници вишега друштвенога алтрујистичкога* морала и на пошљетку * АИгшбтиз: мраз у новијој етиди за противан назор егојизму, наиме, да се закони моралпога морају иа 1