Stražilovo

чв 169 бз-

урадила то с тога, што јс на лествицама д,удскога нсваљалства, које воде доле у Дантов пакао, дошла била већ на најдоњу спицу те је у н,ој изумро био сваки осећај о човечанском достојанству. Од Уголина, који у тавници, мучен 1'лађу, једе своју рођену децу, јесте да се улгасавамо, али је он кадар изнудити у нас и осећај милосрђа*. Но нечовечна мати, која свог сина баца с престола, само да би сама могла владати, јсстс лик, који у нас изазива гнушање. Па барем да јс све то било урађено зарад какво више сврхе, можда зарад бољитка државе или њена спаса од извесне нропасти, то би човек отуда још како тако могао измудровати пеки мотив. Но овако чак ни та најслабија од свију извина, кад је реч о матери, не може вредити, јер је Иринина влада одиста била најжалоснија, што је византијска држава- доживела нре и носле н,е. Држава, коју су потискивали снољашњи ненријатељи а унутрашњи је раздор трошио, била је већ на ивици иронасти. Љубимачка влада василисина и то, што је на двору и међу војводама са свим опао био морал, учинило је те ј 'е дух у друштву и у војеци клонуо а угинуо сваки осећај за дужност и ред. Свагда донде уређена држава личила је на сајам, где се продавала места и достојања, а донде свагда пуна благајна, била је сад иразна. Сама сс царица никад није грозида уморства и убиства, кад је била о том реч, да се с пута уклони ма који незгодан иоданик. Тавнице су свагда биле нренуњене а осленлшвање и друге тортуре добише маха. Милосници и евнуеи имађаху у рукама * Односи се на Дантов Пакао, ХХХ1Н певање.

пајвиша државна звања, а патрициЈске се иородице са свим новукоше, хвалећи Бога, ако остадоше читави од гоњења царице и њених креатура. То је био нритисак, какав становништво донде чак ни под најгорим царевима није осећало. Као да се отклонида зла болест, која је државу мучила, обрадовао ее с тога народ византијски, кад врховни хазнадар и некадањи сузавереник царичин патриције НићиФор иа чеду дворске завере, сличне оној, којом је Ирина свога сина свргла с ирестола, царицу у њеним одајама изненадигае и иримораше, да скине круну с главе. Кад је властољубива жена видела, да за њу Друга изласка нема, нокушала је да ласкањем умилостиви свог врховног коморпика. ПићиФОр, који се од царице унутио био правце у ирестону дворану, да себи на главу метпс царску круну, одбио је све њене молбе па је с престола бачену царицу одмах дао извести ван вароши. Без игде ичега отерана на острво Лезбос/ мораде Ирина — тако је била вол,а новога цара — од иредива живети, док јој 9 августа 803 није дошла смрт. Зацело нијс ни једно једино око у нростраиој византиј ској ' држави засузило, кад се пронео глас, да је изоиачена Атињанка, која је осрамотила и усномену на свој завичај и своје женско и материнско достојанство, умрла у беди и невољи. Само се захвалпа црква сетила нобедилице иконокластичке јерсеи те је „нравоверну" царицу иримила у број евојих светитеља ! (Свршиће се) Т. С. Виловсни

.ГХЈЛ..ГЛ. Г\. Г\ Г\ ,Г\ г

\ п.хгл п кд С

\ Г\. .Г\ г\ г\ г\

КЊИЖЕВНОСТ Ј& \Ј-ЛЈ-\Ј~и~и- \У"Л_ГТ_Г \Ј ПРИЛОГ К ИСПРАВЉАЊУ ТЕКСТА „ОСМАНА" ГУНДУЛИЋЕВА (Наставак)

Пјеваве седмо 1. Стих 20 глаеи : Кога огањ Троју сиржи а, у II: с кога, лгго има смлсла. 2. Одмах слиједи .строфа: Ах, куд шгахи млачс нојс, На ки ли сс иут иотежи, Кроз горјење иека твоје У нсиелу Троја лсжи ?

Мјесто горјеш у II. стоји блу/јење, што ми се боље чини. 3. На стр. 82: Али у што молит узс а у II. мјесто у што стоји ун то, како смисао захтијева. 4. На сгр. 83 : Ах, све пмање ипје ли доста, Ке се од нас за шшјех стијеца,