Stražilovo

Број 13.

Год. VI.

У Новом Саду, 28 марта 1893.

Ж ПЕСНИШТВО ДУМ-БАРИШИНИ ЈАСЛИ Слика с Приморја (Свршетак)

III ад се сами иађоше, згледаше се иоиа и Марта згранутијем очима, иа се стара служавка стаде у чуду крстити: — Буди Бог с нама, вели, откуд та скриња, и што ће у њој да буде! Дум-Бариши пе могаше још језик да се развеже. Њему једнако у ушима зујаху оне лађареве ријечи : „газда из вашег села". — Из мога с.ела! прогунђа изнебунтен; је л' могуће, Марто, из мога села? Ту мора заиаго да је иека збрка. Да-ну присвијетли, ћерце, жива била . . . Марта наднесе свијећу над сандук, и стари жунник ирочита на заклопцу овај натиис: М. II. Госиодину Дум-Бариши II***

жуџџику

У

— Нема сумње, завапи Дум Бариша, то је заиста меии управљено. Али ко ми то шаље, Марто, ако Бога знаш?

— Богме, госнодару, док заклон не одбијемо, не ћемо то никад дознати. -— Шта велиш, ббиа, ти би зар да ову Скрињу отворимо ? •— ГГа наравно, кад је вама памијењеиа. У осталом, ко зна? Можда ћемо у њој наћи и какво иисмо. Стара служанка — жена као жена не могаше од радозиалости да се у чапри одржи. — Имаш право, Марто, треба да ту тајну одгонепемо. Додај-дер ми оиај чекић из кухиње. Старица иослуша, и у тињи час одби Дум Бариша једну но једну све четир дашчице, којима бијаше састављен заклонац. По том разгрте изрецкапу хартију, која бјеше озго иаслагаиа, те која просу по соби иеку чудиовату, ама врло пријатпу воњу. ТТТ то се затим иони даде угледати, то није лако замислити, а богме ни описати. По свој дужини сандука цакли се дивна кристална зграда, иалик на сеоску колибу, са угловима оиерваженима прекрасним златним рубом. Унутра сједи Мати Божја, а на крилу јој убаво чедашце, би-