Stražilovo

-43 19 4 К-

јело, на румеио, како се само у епу замисјшти може! Иа п.ему је дивно инвезеиа кошул.ица. из које еу из]>асле оиупачке ручице, набубрепе ножице и у бога н>ежпа главица, тако п>ежна, да би се човјек, кад јој се у лице загледа, очима заклео да је жива! Старац Јосиф — да му је хвала и слава — нригиуо се пад и.има, па мотри мајку и дијете, а благ осмјејак лебдш му по успама, па се прелпјева ио еиједој апостолској бради. Одмах до п.ега стекли се мударци са Истока, у својим ]!аскоп1ним одеждама и звијеадом водил>ом повише главе, па нуде новорођеном Снаеител.у богате дарове: тамјан, миру, злато, драго камен.е |[ оне скупопјене иубијеке тканине, што им се боја прелијева, као алем спрам сунчапе ждраке. Напокон, у дпу, мали магарчиК, свијетле длаке, и крупан мркоп.а, грискају сијепо из дубових јасала, што ће да иослуже божанствепом сисанчету за колијевку. Еле, свака је ствар на свом мјесту, и друго не треба, него да то човјек у цркву пренесе и под олтар смјеети, на да читаво село у њу иаврви. Како Дум Барчша па ирви мах остаде, то је лакше замислитн, пего ли иричати. Староме се снештенику оте иоклич из уетпју, а Марта склоии руке, ваи себе од чуда. Госие од 1 'озарпја! Та оијаше ли могуће ? Таки украс :>>а чедиу л . . ску црквицу, кад би се мало час нопа био срећаи сматрао, да му ко и саме јаглице од проста јелова дрвета ноклони ! Бог и душа, то личаше бајци пекој ! И честити старан виђаше већ умнијем очима своје вје])нике, како се пред том дивот-иојатом са свију еграпа гомилама куие, и већ умоваше како ће да крај олтара иамјеети тасић за ирилоге, јер ко би срца имао да макар штогод не нриложи, ношто се оне дивоте пагледао буде? Камеп по камен, иолача; зрно по зрно, по гача. Новци се на ономе тасићу пепидовио множе, већ их је читава гомила, и Дум Јзариша дозивље мајсторе, да се црквепи к]»ов ионаправл>а, паређује разпе утвари и замјељује иовим оиај стари »Уга Сгит« па дувару, што га мол.ци бијаху већ добрим дијелом изгризли. Све то бијаше тако лијено и тако пе-

обичпо, да се староме духовипку од мила сузе у очима завртјеше. Он поче по мало к себи долазити, ал' кад Марта. извади чаровну нојату из сандука, те се Дум 1>ариша увјери, е уза п>у пема иикаква нисма, он се изиова. убечи у своју другу, иа је стаде гледати својим малим, сије]»им очима, као човјек, којега мучи пека страшпа, упорна мисао. Он се чисто побоја, да ли је то све, што се око љега збиваше, „Пожјом вол.ом" текло. На оиет, знајући Мартипо празповјерје, задржа за се своју мисао, па се јо а начиии, као да се бајаги наједаред домислио откуд му тај неиадни иоклои. — Глеменелуда! рече. Сјећаш ли се, Марто, кад је оно л.етос I осиођа иамјесниковица у село дОлазила? Ја је нроведем кроз цркву, па јој се пожалим па ову и оиу педоскутицу; паравпа ствар, да сам се том приликом дотакао и ста])ијех јасала. „Умирите се, господип иопо — мени ће опа — што се јаеала тиче, то ће битн моја брига, да их у своје вријеме добијете." И ви'ш ти п>е? ово је хтјела да ме дапас пријатпо изнеиади, иа је опог човјека научила, да ме онако испрескаче! Нопа часком сустаде, да обрипте зној са чела, затим нодиже лагаио бајну колнбицу, иа је смјести изнова у сандук. Уједио ће старој служавци, што но реку, из неба, па у ребра: —паче, Марто, зар ми не мислимо ове годипе да кућу нрокадимо? Док инокосап човјек бадљаке не ложи, богом просто; али да нам на Бадљи дап кућа пи тамјаном не замирише, е, то би, ћерце, смртии гријех био! Да-ну скочи, жива бпла, и донеси два угљеичића на ожегу, да окадимо бар ово икона . . . Марта иохита смјеста у кухињу. Како старига изиде из собе, а иопа ђшш махом у оближљу ложницу, очебрспу стручак <»д маслииове г])апчице, која бијаше зађедепа за богородичином икоиом поврх постеље, замочи тај стручак у шкропионицу, те висатпе испод икогте, па се брже бол.е врати у трнезарију, приђе сапдуку, те га ошкропи свећеиом водицом, мрм.т ајући кроза зубе иеке латииске ријечи.