Stražilovo

-чз 237 ез -

ииски И:( г г, Мертваго Дома" и свршујући „Дневникомђ Писателја", гдје се за цијело сјећате онога сељака, којему у ноље долази његов тјелесни госнодар, поплашивши се вука — сел.ака, који као мати н.ежно љунко уснављује дијете, ни на час се не сјећајући, да је то — дијете његовијех мучилаца. Свагдје и свуда наћи ћете тај исти основни мотив Музе Достојевскога, који се састоји у нробуђењу човјечности. Но Достојевски није цртао само те моменте иробуђења т. ј. он нијс само будио читачеву вјеру у подобност људску к човјечности. То би било само половица његове Музе. Не, онјеприморавао читача, да сам у себи преживи то пробуђење човјечје т. ј. приморавао га, да сам страда за друге, да их љуби, да плаче за човјеком и да се мучи ради туђега достојанства човјечјега. Читач на тај начин није био нрост посматрач туђега пробуђења, него се и сам нробуђивао, мучио и страдао заједно с нониженијем и увријеђенијем т. ј. откривајући непосредно и у себи самом ту нодобност за човјечји позив, који му је цртао Достојевски код другијех. Да говоримо још јасније. Достојевски није само цртао пробуђену човјечност и уносио вјеру у њу. Шта бибило у тој вјери, кад бисмо ми њему вјеровали само на ријеч?! Не, он је ту нас увјеравао нашим рођенијем, унутрашњијем онитом, да је тако иробуђење стварни Факат, који ми осјећамо у себи самијем, а да није никако Фантазија или канриса његове Музе. Ми смо збиља плакали и били изнурени од саучешћа и жалости са страдања његовијех јунака и од њихова пробуђења и то није само вјера, но су Факти. На тај начин нам је он сам откривао незнана нам блага нашега рођенога унутрашњега свијета, приморавао нас, да их осјетимо, како их не бисмо више нигда заборавили. И ето то је било још и дан данас у једном листу ријечима другога критичара названо „жестином" његова талента. Жестином названо је у листу очевидно то, што је он знао, — на рођеном, робијашком тијелу знао, како је нодобан човјек, да мучи човјека, како је тешко отонити жестоку кору срца његова, да се у њему нробуди та велика искра човјечности, јер је он држао да се не да замислити да отопи кору лакијем учинима саучешћа и жалости. И ето, то је човјек, који је тијем више осјећао страдања људска, што је он сам више страдао, тога човјека окривљују жестином за то, што је улагао у свој рад сву своју измучену душу, нреживљивао сам

наново туђе муке, да их може тако изнијети, како би их други дубље и силније осјетили, заборављајући сам себе, свој болешћу изнурени организам, који је скоро после свакијех такијех редака иадао поражен ужаснијем нападом. Тај човјек, пишући соком својих живаца и крвл>у срца својега, дјелом и ријечју приносећи људима у тијем рецима живот свој на жртву, своју крв, свој пошљедњи издисај, само да би увјерио л>уце, да су они л>уди, да су они нодобни за човјечност и да у тој човјечности збиља лежи срећа већа од самога живота — на тај човјек, да је био жесток таленат! Треба ли ма и шта да се дода томе, што казасмо о тој црти Достојевскога? Је ли могуће, да је што нотребно ? Зар не морамо и ми мислити, као што је мислио и Достојевски, да није лако отоиити ледену кору, која се ухватила на срцима људскијем, да није лако отворити њихове рођене покварене очи на њихова рођена душевна блага. Не, ниЈе лако. Понављамо још једном, да је Достојевски љубио људе и саучествовао са њима не само идејално него и Фактички свијем тијелом и крвљу својом, јер је и сам знао, шта је то страдање. Сјетите се само, да је он у Сибирији подносио чак и тјелесну казну. Саучешће такога човјека није више само идејално саучешће, но страшиа, ужасна асоцијација рођенијех прошлијех осјећаја, рођенога нрошлога ужаса, како је гледао туђа страдања. За такога човјека може се рећи, да није имао доста ријечи и боја, како би л>удима нацртао страдања, која њима чине њихова браћа људи. Па ако човјек вјерује при том у биће искре божје код свакога, ако ири том знаде, како је тешко разбудити ту искру и какијем се чуднијем пламеиом распламти она, ако знаде, да ју распири, то је јасно, да се таки човјек не ће само ограничавати на слабе слике туђијех страдања. Иогледајте, како је ужасно страдање морао да види Димитрије Карамазов, да би се иробудио човјек у њему. Но и Достојевски је знао, да и страдања у тисућу пута ужаснија нијесу могла да пробуде човјека у човјеку, а међу тијем је исто тако знао, да је сваки човјек ииак човјек, тај исти његов мучилац, дошавпш кући, може ласкати својој дјеци, да је чак и звјерски разбојник осуђеи са њиме на робију, био сјетан и плакао при помену далекога села, родбине, на велике свеце итд. итд. Та ето је и тај убица Смерђаков у дубини своје душе човјек. Дакле,