Stražilovo

-јз 236 и-

ватскога. Што не ваља у језику, ја сам подвлачио и несам хтео коментирати. Да сам пак коментирао све што је подвучено, морало би се све јужно Словенство ухватити за трбух. Ја држим да је ово најбољи иут да се занесењацима Старчевићевским покаже, чијим језиком иишу. Ово је најбољи пут да се онима покаже, који Миклошићеву теорију о хрватском језику, која је на истини основана, називају ипотезом „злокобном". Нијето, господо Пасарићи, ипотеза него је то теорија, која је на истини основана, која има својега чврстога темеља, који несте ви кадри ползуљати. Има већ преко по века како ви наш језик учите, на га још не можете да научите. Ево како вам пише ваш најбољи приповедач! Испоредите ви по језику својега Ђалскога са српским приповедачима Матавуљом, Лазаревићем, Адамовим, Шапчанином и т. д. па метните руку на срце и признајте да ви учите наш српски језик. Језик, којим је написана приУ М-.

новетка О ку И , не ншви на овој земљи нашој, а тим су језиком написане и ваше птколске књиге, па таки се језик подоста налази и у самим Iа(1 оVIт а ј угославеиске академије. Немојте дакле, г. Пасарићу, викати на г. дра Маретића. Госп. Маретић је човек од науке. Њему је наука више свега, премда се онажа да, ви миого утечете на њега својим Старчевићевством, које не носи никаквога добра него раздор и неслогу сеје међу Србима и Хрватима, који једно друго требају. Ми из дна душе жалимо што нас браћа изазивају, да овако што морамо писати. Ми несмо криви, јер и ми смо од меса и кроз нас тече крв, не можемо ни ми бити хладни и немарни, кад се о нама онако говори, као што је заопуцао у У1епса г. Пасарић, којем је др. Маретић кост у грлу, а н-ћстт, достоинт. саногт, 1-емоу понести. На послетку имамо да споменемо г. Храниловићу, да његова пресуда, што се тиче језика у Озући, не вреди ама ништа. С. П.

МУЗА ДОСТОЈЕБСКОГА И МУЗА ИВАНА ТУРГЕЊЕВА

упоредна карактеристика (Свршетак)

И о има још мотива, који пробуђују у јуна;цима Достојевскога високо расположење човјечности. Сјетите се на прилику код тијех истијех „Братвахг Карамазовв1хт," побочнога сина Карамазовљева Смерђакова. који је убио својега оца, мислећи, да је тијем стекао велико пријатељство и уважење својега брата Ивана, иред којим обожава његове идеје, ум и образовање. Тај несрећни Смерђаков дође на мисао о убиству очину, као о пожртвовању за тога истога Ивана, држећи се опћијех, негативнијех и ФилозоФскијех ријечи Ивановијех, који очевидно није давао својим ријечима никакога практичкога значења и није мислио, да ће оне, падајући на уску ®анатички одану душу његова побочнога брата, одмах пријећи у радњу и практичко остварење. И када несрећни убица уображава себи, да га чека загрљај тога, по његову мишљењу, ђенија, па када видје само презрење и пријетње, страшно би нотресен и разочаран том недошљедношћу, том, као што се њему чињаше, неочекиваном слабошћу својега идола. Када Иван, изливши задоста своје негодовање, на пошљетку одлази — несретни

Фанатичар, у нола идиЈОта, вјеша се на првом ступу а ви почињете да поимате, како високи могу да буду тренуци самопрегорења и у тој изрођеној и обогаљеној души! Вама наједном долази појмљивији цио тин, цио ред таке јадне изрођене оданости и подобности да жртвује себе, и крај пређашњега негодовања рађа се у вама јоште осјећај бескрајне жалости ирема несретноме типу, који је осуђен својом изрођеношћу на умну потиштеност и мрак, својом околином, која не даје никакијех моралнијех основа, навика, идеја — и ви бисте хтјели не само, да не карате, но да унесете луч свјетлости у душе тијех моралнијех, умнијех богаља, јер ви видите, да се и под њиховијем богаљством дубоко крију искре човјечјих тежња, но само се оне појавл,ују нелијеио, пагубно, братоубилачки, јер су смјештене у лавиринте изрођенога сазнања. Можно је нрегледати сва дјела Достојевскога, ночињући од „БЗ зднихђ Лјудеи", „Б -ксовмз " или чак „Ползункова", за тијем „УниженнмхЂ и ОскорбленнмхЂ", „Записки Изљ Подполвја", „За-