Stražilovo

-чз 228 а-

Та ја ти се одрекох радости Ван њега једног друге свакоје, И не ронћем на судбу и на свет, П!то с невредне ми главе рашчупа IГресја.јну круну на ме — нрогони, Да овде изван света робујем. Ево се кајем, постим, мучим се, А савест још ме гризе највећма. Тек то не ишти, да исповедим

Пред сиеом својим мој претешки срам. Стид од тог би ме већма мучио, Нег пламен твоје клетве вечите Већ нек ме љуби невини ми син, А нели свет нек мене презире Тек он нек љуби — син безазлени! (Отварају се врата са стране. Она се исправи.) Он! Иде син мој! Даље, туго ти! (Трчп на сусрет раширених руку.)

(Наставиће се)

МРКИ ВУК И сториски роман А дамл К реховјецкога Превео с пољског Рајко

(Наставак) Шг асна зора заблистала на небу, навешку, јући рани освитак летњега дана, — беше <то Ивањ дан године гоеподње 1332 а војводу још те ноћи не ухвати санак. Док је владало њим беснило, дотле се осећаше јак, готов да се мери са сваким пепријател.ем. Али кад се врати у замак и кад га виде још већма пуста, пего нре, јер од одбегле дружине нико не мишљаше да се праћа, — овладаше њиме црне слутње. Виде се немоћан према тој мржњи, која га окружаваше, према тој освети, којом му се претило еа свију страна. Преосташе му само двојица најмљених момака и дадил.а малене Марте. Преоетало му и то невинашце — више терет,

пего утеха,

коме не могаше слушати плача, а

које га белегом својом такођер подсећаше иа 1адно дело и на казну божју, која га већ стизаше. . . Дуго стајаше Винч те ноћи пад колевком уепаваног детета и посматраше ситне му, пејасне црте, које га опомињаху, као у магловиту одсеву, на лице л.убл.епе, покојне жене. Подругл.ивост тајаше у његовој -души, као енег на зрацима сунчаиим. а понлављиваше ју велика разнеженост и голема туга. — Шта ће бити с тим дететом — ниташе сам себе — кад мене убије људска освета?... У том часу чињаше му се као неминовно, да ће погинути. Слутње се претворише у истину и не буђаху више никаква с.траха. — Смрт — мишљаше, — то је одмор, то је несвест, то је мир! Бог је милостивији од

људи, јер он зна. и разуме све. Нека буде један пут крај тој муци. . . Али то дете! то дете! . . . шта ће с њим да буде ... Само да га не убију они, који дођу по мој живот . . . Јер ужасна је смрт детета, безазлена невинашцета, које свој етрах и бол не може да ублажи никаком мишл.у !... И у престрављеној души Винчевој оцрта се страшна слика, која му се често приказиваше у време крсташких најезда. Виде, како Марту уграбише витези разбојници; виде, како је један међу њима ухватио дете, па витла њиме по ваздуху ломећи му кости, а он чисто чује како пуцају. Виде лишце свога детенцета искривљено од бола; виде најпосле, како јој је тело изломљепо, крвљу обливено, како лежи иод ногама убица и трза се грчевито... А он на коленима, у прашипи, сломл>ен у својој охолости, моли за милост, — он, иамссник! господар од Шамотула!... Закривши лице рукама, истрча из собе на бедем од замка. Зрачна зора већ блеђаше. На небу ни облачка, ружичаста светлост прелеташе по њему, плашећи сене. Али у грању од дрвећа, око замка, беше још црна ноћ и тишина, плашена само цвркутом пробуђених итица.

- Ху .

ха!

разлегну се наједаред

у ш уми узвик, као поклич. — Ху ... ха!... — открикнуше други гласови, будећи одјек у шумској иустињи. Војвода задрхта. Да није већ приспео последњи час пресуде? Смрт!... За што не дође на бојишту, где