Stražilovo

-кз 245 е>-

уве1; размеће називом иол.екога краља, коме ее клања Шлеска и Мазовска, који јс у савезу с Крсташима. Ваљаде, дакле, најпре ту опасност отклонити, — не оружјем, јер војна све да буде и успенша, истрошила би на дуго изнурени народ, него уговорима о миру, макнр и с губитком. Краљ даје Чееима Шлеску и кнежевину Плодку, да се одрекиу присвајања пољске круне; за Кујаве и земљу Добрињску уступа крсташком реду Приморје. Губитак је тежак и прети новим кваром будућности, — али за сада је купљен њиме мир, осигуране су границе, — отворено је поље просветном раду. А нрви корак на том пољу је припојење галичке Русије, ослобођење њеио од татарскога јарма и литавских најезда, а уједно срећно проширење граница: освојена је читава горња обала Бислина, — тим ће се путем отуда стакати, без сметње, богатство у земљу. Заштеђена снага народа стаде се за чудо развијати. Процвета трговина, занат и науке. А Казимир, стојећи на челу томе покрету, сваку раснуштеност ограничаваше законом. Статут нроглашеи у Винјљици беше онај дух, који требаше да удахне јсдинство у делове, раздељене дојако обичајима, који требаше да буде спона разузданих до тада стихија. Стихије се те још буде, ал' енергична, ноуздаиа у се, смела рука краљева, савија тврде вратове. Годииама дорангћује већ ново колено, младо, пуно живота, које осећа као крал. и које га добро разуме. Витешки дух Локтјеков не гасне у њему, него се оилсмсњује; дух тај ваља да остане увек први темељ у народу; али на њему израшћују иеП друге личноети нове, нуне чврстоће и вол.е, а у једно нуне светлости и науке. Борба међу стаЈ >им и иовим обичајем мора се свригати тријумФом светлости и правде. Али борба јс та тешка. . . Из далека, из туђих крајева, иду вихари и буре; одопуда продире злокобна струја неверован.а, одонуда се ширезли угледи окрутносги и злочина.. . скупа са снасоносном светлошћу долазе различита искушења, којима се нестални још духови не ће опрети. А глас највишега достојанства и власти, глас, који је до тада једини одлучивао и крепио ене, глас столице Петрове слаби и занемљује. Гим — до тада савест свет ска — стоји иуст, а из Авињона, куда је пренесена столица Петрова, паиински сс глас не

разилази тако моћно и гипе често без одјека... Поквареност обичаја пгари се као зараза; разносе ју по све.ту различите секте, као: Флагеланти, Фратричели, Пасторели, а дух нобожиа запта опада. и међу самим духовништвом. Великопољска се још не нодиже из развалииа, поеле крсташких пустошења; још беше онде голема псвоља, а зле се етрасти не стишаше, кад је подухнула ;га нова струја, као отрован задах. Опустошена земља имађаше тим мање отпорне снаге. Из ТПлеске и Угарске стадоше гомилама грнути Флагеланти, готови на сваку разузданост, да пгаре поквареност, да слабе веру и уздан.с у речи свештеника, који узалуд проклињаху безбожнике. Из Номорја и Бранденбурга придолазе иепрестано витезови разбојници; од околице крушвичке, од Гопља разлећу се по земљи, тражећи у њој склоништа за уграбљени плен. А ни међу шљахтом и великашима нема јсдинства, нема пре свега иризнања краљевском раду — на против, на њега се диже гласан жамор или тајно сплеткарење А те све вихаре скунља око с.ебе један човек, који се наједаред иетакао над том разузданом руљом, силан имањем, родом и положајем, још силнији дрскошћу својом н вољом: син Прибислава Напивона од Борка — Маћко Борковиц. У обзиру на заслуге његова родитеља., даровао му беше краљ град Кожмин и петнаест државииа. Беше то, истина, за онда шумовита пустнња, мочари и баруштине над рекама Орљом и Барином, а само местимице станови људски, јаме ископане у земл.и или јадне колебице. Неки слегаху раменима, чудећи се томе даровању. Но иану Маћку Борковицу беше тај дар драг. — Пустиња јс то — рече — али голема... У тим шумама, баруштинама и тресету бићу ја краљ! — Само што нема поданика и двораника .. . — ириметише иодругљиво. А па то се пан Маћко подбочи и засмеја ее дуго и гласно. — Пе ће бити оекудицс ни у поданицима, 1Ш двораницима, ни друговима. Пл.еснем у рукс, па е сс стрчати од Кротошина, Каљиша и Познања. .. стрчаће се из читаве Пољске, а макар из Шлеске, Чешке и Поморја! Тако је и било. Паиустој просторији заројио сс у исколико година читав мравињак. Искрснуло сијасет села, а у средини се дизаше град Кож-