Stražilovo

чз 287 ЕЗ-

Штепотјев умрије, кад је брат отишао из академије: једии су говорили, да се убио, а други, да се отровао." Послије видимо Левитова као видара у Вологду, а за тијем у Шеикурску, архаигелске гуверније, гдје је много трпио, пијући од тешка очајаља и л.уте певоље. За бијограФСки материјал за то вријеме могу иам послужити само писма његова кући и његовијех пријатеља њему. У писму, које је пиеао сестри, не казује своје адресе, те мишл.аху код куће да је умро. 1857 писао му је његов друг и иријатељ Соколов, храбрећи га, да не клоне духом и да ради. Међу тијем је доктор Маљи ј)адио код медицинскога управитељства, да ослободи Левитова. 1858 премјесте га у град Вељск, а доктор му пошаље новаца, да отплати стипендију, но он не одговараше својему заштитнику ; вал.да није ни добио новаца. Послије тога у јануару 1859 пише му Соколов, да заврши свој „Селсквш праздникђ ". У марту добије Соколов трећу главу „Селвскаго праздпика", да преда у редакцију „Свтиа Отечества" Старчевскога. На пошЈ.етку 1859 добије слободу. Међу тијем се удала његова сестра за ваљана човјека и имала већ ћсрку, кад је к њима дошао Левитов. То је било у августу 1859. „Дошао ои из Вологда болаи, уморан и сломљеи" казује његова сестра — „скоро го и у њекијем папучама мјесто ципела. Мјесто коже на табанима било је комађе меса, и у то месо упилили се комади платна, којијем су биле обавите његове мучеиичке ноге. Ја опрах та мјеста својијем ирелнјем сузама, залијечих ране не скупијем љекаријама, иего л.убавл.у и његом." Кад је оздравио, отиде с прољећа 1860 у Москву. Ваба и сестра заложе п.ешто рубепине, те с тијем оде па пут. У Москви иије имао никога од познатијех. Док је трајало поваца, ноћивао је у гостионицама, а кад му понестаде новаца, ноћивао је по клуиама уз обалу или у дашчарама, гдје се упозиао са нретрглијама, који су га хранили и частили тутуном. Одавде би ишао сваки дан на ношту, да види, јесу ли стигли иовци, по увијек би се враћао празнијех шака. Једиом се сретне слу-

чајно са једнијем другом из семинара, но овај не само да га није потномогао, него му иије ни доиустио, да преиоћи у стану п.егову. Међу тијем стигпу му повци од куће. Сестра п.егова ирода два вола очина, те тако сад најми стан. Виједни Левитов ипак је и дал.е радио, но тако је мало вјеровао у своју литерарну снагу, да га је увијек морао њеко са страие да подстрекава. То бјеше н.екп стар човјек, који бјеше слагач у штампарији „Русскаго Вћстника". Овај га уиозна и препоручи Аполопу Григорјеву, који бЈеЈпе тада у редакцији тога листа. Но ирије тога однесе он сам рукопис Григорјеву, кад Левитов ие хтједе. На рачуи хоиорара даду му сто рубаља и постаде осим тога још помоћник секретара у редакцији тога журпала. То учини, те је опет заборавио на све своје биједе и страдања: већ је памишл.ао, да ће моћи стуиити у свенаучиште, слати својој сестри мното новаца, и њој нише: „да се узда у п.ега као у камеиу гору". Ту се упозна с В. Сљепцовијем, Бабиковијем, И. Кељсијевијем, А. А. Свириденком, А. А. Козловијем, који је тада био директором редакције „Московскаго Вћстника" а сада проФесор Кијевскога свенаучишта, и са другијем. Но послије два мјесеца разболи се и отиде у болпицу. пе вративши се више у редакцију, ма да му је мјесто било остављеио. Рукопис, који је одобрио био Григорјев, врате му патраг, како је Леоитјев пашао, да пе одговара правцу журнала. Тек 1861 у првијем бројевима „Московскога Вјесника" почела су се први иут штамиати дјела Левитова, то бјеше: „Слаткое житве," треће по реду. „ЛрмарочиБш сценм" бјеху послапе у журпал Достојевскога „Врема", гдје су биле штамнане у августу 1861. Ту је доштампано и „Слаткое житве", кад је престао да излази „Московски Вјесиик". У „РусскоМ Рћчи" изиђе 1861 „Цћловалг.ничиха" и ,,Про4ужан степиаа дорога". У то вријеме почеше се нојављивати доста често његове црте и нриповјести у већијем и мањијем журпалима московскијем и петроградскијем: у „Зрителћ" —• д])уга цртица „Степиап дорога, „Мјрскои