Stražilovo

-43 801 *>-

малекоп! окру/глтога, града ; слике из прошлости, аамисли младића опога нокољења, којему је и оп сам припадао, ужасие слике пијанства, гдје се он жалибоже ие покааује само као носматрач, пего и као Фактор. Задаће његова стварања не бјеху тако тешке и сложеие као код ромаисјера, који настоји, да црта заплетене појаве и ћудл.ивс карактере из вишијех и средњијех кругова друштвенијех, по нриповиједање љегово тече слободно, људи, које црта, као да су п.ему познате личности, али кад се ближе посмотри, види се, да у том ириповиједању, простом по спољашности, а сложепом но сижеу, имамо иред собом чисто умјетничко стварање живота, а ие само просту ФотограФију. Његова су лица типична, у њима имамо пред собом не индивидуалан случајан портрет, ттего характерна представника једне стране живота овога или онога круга. Према својијем личностима Левитов увијек осјећа тоилијем хуманијем осјећајем, који га пигда не оставл.а и са којијем пије нпгда номијешана сатира ни раздражење ттего увијек топло саучешће и б л. Као умјетник није ои гледао на живот и л>уде са гледишта теорије, ттего кроз призму појезије и осјећаја. Ма да бијограФ Левитовл.ев каже, да оп ттије принадао ни једпом кп.ижевиом нравцу тадашњијех иартија, стојећи изван њих као умјетиик, ипак је његов друговски круг имао одређеиа мишљења, па за то је Леоптјев био конзеквентаи, кад није хтио да штампа ирву прииовијест ЈЈевитовљеву, како Пије одговарала правцу п.егова журиала. По мишл.ењу А. Пипппа није право, да Левитова прибрајају категорији тако зваиога „народњаштва", него оп припада оиој групи рускога друштва и литературе, која је с одушевл.ењем и саучешћем поздравила реФорме нрошлога царевања, очекујући тзећу културу и образован.е ттародпо. У том смислу био је оп народњак, као што бјеху и други радници руске литературе при крају педесетијех годииа, који су радили у прогресивном нравцу. То тврђење А. Пипина може се одмах увидјети да је умјесно, кад се узме у рачутт, како Левитов поима иарод.

Левитов је л.убио свој иарод, као што л.уби човјек своју отаџбину, мјесто свога рођења, разумијевајући са свијем радост и весел.е, тугу и жалост народну; но његов идејалии народ није био у садашњости, ттего у будућности, — народ образоваи и самосталан. Он је л.убно народне старине, обичаје и пјесму као нојетску стратту пароднога живота а цртао је живот онакав, какав јесте, са његовијем добријем и рђавијем странама, пе гледајући у народној натријархалиости најбољу друтитвеиу оргаиизацију и пе идеалишући је, као што то чини повије народњаштво, а то га и дијели од овога. Из народне стариие јесте приповијетка „Аховскти [тосад-т.", која се одликује таком љепотом појетском, да се може испоредити с најбољијем радовима те врсте у руској литератури. Из времена крјепоснога права има њеколико приповијестп, као „Моп Фамилта, из воспомииаши времеио-обпзаинаго", „Мое дћтство", гдје нам излази пред очи истинита психологија човјека, који је одрастао под тијем крјепоснијем нравом. „Степнме ввтселки", „Бабушка Маслиха", „Селвское ученте — степнан идиллтп" ирипа дају к најбољијем приповијестима из ттародиога живота, какијех има само у руској литератури; но свјетле стране засјењују велика страдања и покварепост, којијема је коријеп не само у сиол.аши.ијем тешкијем приликама, садаитп.ијем и нашл.еђенијем у току историје, ттего у пестарању за иа,родно моралпо образовање и у иеразвијеиости иароднога ума. У приповијестима „Деревенскш случаи", „Расправа", „Сказка и правда" иронише се доњекле иримитивио схваћање о народном добру и самосталпости, која је збил.а само пука Фраза, кад иема сам народ широка нојма о себи, о евојем иозиву, о узајамиом праву и дужностима. У нрииовијестима Левитовљевим може се опазити та црта, да су побожпе и разумпе сентепције у патријархалпом животу само одежда дрскога лицемјерства и иискога лагања. У њима Левитов удара осим гога на рђаве традиције и обичаје народне, цртајући насиље јачијех над слабијим, мушкијех над женскињама, старијих на дјеци. Таке су приповијести: „Сладкое