Stražilovo

иријатие спољашности, да н:;а свега тога ви])и иритул.ена, али инак јака, дивља страст, којом би и мене могао мучити, као и опога копца. Само ти кажем, то се не види, то се само осећа. Чини ми се да у томе видим неки певидљив нрст, који ми ирети и шапуће: чувај ее!... Бидећешисам! Мој друг заћута, те се обоје у корак дохватисмо самога врха тог брда, које је ваљало „само прескочити"! Око нас већ све тамније, да се Једва распозпају најближи жбупови ситпе шуме, а остало се иејаспо црни у м})аку. Над целом се околипом осећа свом снагом тих и неномичан дах поћи, кроз који но пекад внше иапшх глака нрохуји перазговетан шум, што долази с нлапипа. По блиском пебу светле круппе беличасте звезде. По пекад са страпе из планииа засија пуна, округла ватра пред каквом иојатом и ми је час губимо из очију, кад се иза густог шинражја заклопи, или се подуже јасно и непокретно светли, док се иде преко равне голе утрине. Почесмо се снуштати низ брдо. Ни на десет корака не видимо пут, само нас земљиште води у неку јаму, која је нреливена густом, пепровидном помрчином. Па још, уз све то, пред очима ми топла, нозната соба, коју сам јутрос тако радоспо оставио... Ја видим како светлост од ламне са мога стола пријатпо еија па све страпе... видим своју постел.у, осећам ирави умор и идем иа копак Мишку Убојици! — Видиш, пастави опет мој друг, тај исти Мишко живи ту, у селу, сам, као нустиник. Варош му је, што се каже, до поса, а по своме послу и својој служби може живети и тамо, као и овде, а он пзабрао село ... зар то није чудо !.. ЈХане је седео тамо ... у вароши. Воли друиггво, воли да седи, да пије, весели се, али, чудиовато: пе нева. Тај с пама иије пикад запевао ! И кад је пајвише весео, ие можеш му иешто особито опазити. Неки пут само сам каже: „ово вреди!" А да пе каже. по и.ед у, по љегову лицу, пе би могао опазити.. . Такав је и кад тако ие каже. Узми само то, што се нреселио у село.,. Нидећеш да је ствар (Настнт

)9 Ктаква... таква... чудиа, са свим чудиа! Седели смо нас двоје једне ноћи у једпој каФани тамо у вароши. Седимо обоје за једиим столом... обоје ћутимо .. ништа ту нема необичпа ! Момак распрема стваои ио ка<1>ани, лупкара столицама, иогледа па нас, као да вели : та и за вас је време !... Мишко, кажем ти, обичан... Није био ии нерасиоложеп. ни љут, пи жалостан. А што ћути он, исто тако ћутим и ја. Као да га сад гледам: затурио се леђима на столицу, ногом одупро о подиожје асгалско, те се сав заиео заједпо са столицом и гледа више себе пекуда у таван... После, кад се све свршило, учииило ми се да је на п.егову лицу био израз пеког паирегиута размишл.ап.а... Ал' кажем ти, то сам после помислио !... Тада од једиом трже погу од астала, столица брзо паде иа све четири иоге, а оп лупи обема рукама по асталској табли и гласио рече: волиш ли ти седо?"... Каквоје, помислнх, то пнтан.е? Хтедох од почетка, разумеш већ и сам, а оп, мислиш, да ме чује, да ме слуша... Ништа, брате, од свега, ио се диже са столице, а још на асталу држи руке, на опако нригпут рече: „сутра се сиремам за село !" И ето га!... Али зашто, крошто, то ни онда, пи сад, пити ће икад рећи! Само толико : „идем" и оде!... После сам чуо за иеку жеиску... по то су већ гатке!... како је ишао иреко Саве... Путовао све ноћу... Знам да су говорили о пекој Шокици, како су га оии отуда јурили на коп.има, али... Па ко и то зна ! Не бих смео рећи да пије, као пи да јесте. Све оп сме, све он може, само кад хоће ... разуме се, кад то он хоће! ... Иза једпе мале окуке засија слаба светлост са два прозора и мој друг иоказа руком ту кућу и рече: „Ту смо!" Није нам требало дуго, да се нрво нровучемо кроз узане вратпице на авлији, да се куидаком браиимо од домаћапова нса и да у половиии сусретнемо њега... самог домаћипа... са гвоздеиом шипком у руци и како у два три маха љутито викиу па свога пса, да пас остави. Мени би нријатио, што пам се од истине обрадова, те с лакшим срцем уђох у малу и доста нријатпу кућу. ћс сс) Илија И. Вукићевић