Stražilovo

-га 330 ез-

вина дстета и зкели му смрти... Али Бог има већу снагу, него он; исцелићс он Марту и она ће се још осветити... За то још с већом брижљивошћу стаде бдети над дететом и поврати јој живот готово чудом. У пролеће, кад прва ледина извири испод снега и нрви се цветови почеше раавијати но пол.има, лице оболеле девојчице засја сс руменилом, у очима заблисташе зраци здравља, на устима ее појави осмејак. Осмех тај ипак не беше онако слободан, као пре. Просјајиваше у њему нека пређе незнана чежн,а, очи гледаху друкчије, него до тада, — рекао би, е сижу, у еањаријама, у пространство, у даљину, пза граница градских зидова, који ограђиваху Марту од света. — Д|)1)0 ми некада тако — говораше Агати — као да хоћу да се дигнем и полетим. Агата гледаше па њу у чуду и страху, а у души јој се буђаху иребацивања. Јер је она, у неиажњи, прва почела јој говорити о другом свсту и другим људима, нсго што су ти, који их окружаваху, У току дугих дана и вечери зимских, кад се Марта, још врло слаба, не могаше дићи е постеље, Агата јој причаше различите бајке и чудеса, да јој одлахне и да ју развесели. Уста више не затвараше, као пре. Говораше јој о часовима своје младости, о храбрим витезовима и славним бојевима, у којима су се били. Не помињући имена и нс говорећи, да јој је то отац. онпсиваше величанствену личност Винчеву и његов пекада сјајни двор. А Марти срцс растијаше. Пружаше руке и, забленута у даљину, викаше: — Видим га! видим!... А кад Агата иоче даље причати, како гаје Бог нокарао за издају и како је кукавно екончао, како му сви проклсше успомену, засузише очи девојчету, а груди сс дизаху од јецања. - Престани! — мољаше — ирсстани! мснп га јс жао ... врло жао! Тада јој Агата причаше бајку, да ју утсши. Али и у тим бајкама насликап б.еше, живим бојама, друкчији свет од тога, што но га глсдаху очи девојанине, чаробан свет са зрачним приликама витезова-краљевића, нун налата, које се дивно нрелеваху, у којима борављаху. уклете кнегињице... ЈПирећн очи, Марта дуго ноћу гоњаше сан од очију и гуташе те прииоветке, које успаваној јој до тада души оТвараху не-

Нознат свет. тајностан, а тако примамлшв. Често Агата већ ирестане говорити, а девојче сањаше још дуго, гледајући на тај свет и на те личности, које јој машта измамљиваше. И навикла се на њих тако, као да оне заиста постоје, живљаше међу п,има мишљу и срцем. Особито јој се иојављиваше онај славни и несрећни госнодин, кога је Бог покарао, за издају, кукавном смрћу. Чеето се чињаше Марти, да оп гледа на њу тужним очима, као да жели, да јој помогне. Уз њега се појављиваше млади витезкраљевић из ириче, сав блистав, сјајпа лица и пламенитих очију. Отимаше се он к Марти, трчаше к њој, да ју однесе из мрачних зидова градских, али онда му тај старији и несрећни осуђеник закрчивашс нут читавим својимтелом, заслањашс га прсд очима Мартипим и не пупггаше. .. Тада ју сиоиадаше велика чежња, чуство, до јако јој непознато, којс јој тишташе срце, помућиваше слободну мисао. Свуда јој бешс зло, и нс знађаше за што; ништа ју не занимаше, све јој изгледаше тужно, грдно, као сивом маглом нревучсно. Груди се стезаху, срце нрестајаше куцати, а иа очи навираху незадржане сузе. — Шта ти је, краљице моја? — викаше Агата — за чим гниеш, за чим тужиш? — За свачим и ни за чим одговараше Марта, кријући се у иаручју дадиљииу — хтела бих одлетети одавде... куда н за што? . . . не знам! И тако упознаваше ћерка Винчева значење чежње и туге; тако упознаваше и милииу сан.арија, кад, у тишиии летњс вечери, сама или у наручју Агатину, мишљаше о оним бајкама, што их је слушала у својој болести. — 0 краљевићу-витезу говори ми, мајко! — мољаше Агата. — Камо среће, да ти никада нисам ни говорила о томе! —• одговарашс Агата с уздахом. - Ниси знала за свет, па ти је добро било, а сада чезнепг... — Боље ми је тако! умириваше ју МарТа. — Мени сс чини, као да сам сад истом ночела да живим. Престаћу и чезнути, само треба да један пут изидсм у свет ... и видим. .. —- Да видиш! шта? — новнче Агата у страху. — Краљевића-витеза! — одговараше девојче. — Морам га видети! Гадава јој објашњаваше Агата, да таки