Stražilovo

чз 329

МРКИ ВУК

Историски роман Адлма Креховјецкога Пребео о иољског Рајко (Наставак)

II Марта гата, дадиља ћерке Винчеве, није бројала, а не би могла ни иребројати године, што по их је провела, с Мартом, у кожмињском замку. Колико је пролећа, зима и јесепи минуло, Бог ће знати. Опа знафагпе само то, да је дошла амо младл, а еада осећа бремо година, Марта нак бепгс опда дстспце, сад је велика девојка. Агата беше још младз, кад ју стари Бартош, прозвани Сила, доведе у шамотулски замак, да буде слушкиња жени Винчевој, а дадиља иоворођеном детенцету. После смрти војвоткињине и ужасне погибије издајникове рече јој Бартош да иде у Познањ, где јс Винчсво сироче пригрлио племенити и побожни витез Прибислав. После, кад се, након смрти Прибислављеве, стадоше проносити гласови о живој Винчевој ћерци, одведе ју пан Маћко, скупа с дететом, у кожмињски замак и онде ју сакри од света. Није се, најпосле, много бринуо за њих, можда би се радо и за увек опростио тога детета и његове дадиље, али речи родитеља на умору: „Позваћу те па страшни суд!" — чуваху стражу над детстом. — Нека живи! — говораше у себи — али ју људско око не ће угледати... И тако растијаше Марта у кожмињеком замку као ћерка Агатина, у забораву и скривености. Не ннађаше за њих нико, нити им се ко приближиваше, осим неколико стражара, којима уста беху затвореиа оштром заповеђу госнодаревом. Стража у замку беше махом туђа, немачка, која не могаше ништа знати ни о Винчу од Шамотула, ни о какој његовој ћерци. Пан Маћко се бринуо само за то, да за Марту не дозна нан Миколај од Шамотула, ни нан Венијамин од Чарнкова, нити икоји од Наленча. За то се Марта, под окриљем Агатиним, отхрањиваше у презрењу и готово у невољи, али здраво и слободно. Тако протецаху године. У шумекој тишини и далеко од људи, у најмрачнијем закутку од замка, живљаху та два створења само за се. Агата учаше Марту вери у Бога и молитви, најпосле дадиљаше ју, љубљаше и угађаше јој,

као мати. Па ни мати не би могла бити својој кћери оно, што бсше Агата Марти. Заборављене у иустињи, окружене ћутљивом, туђом стражом, ствараху оне себи читав свет. Агата се иаучила да погађа мисли детиње, прилагођаваше старију мисао своју детињим потребама и нојмовима, заборављајући па остали свет, који је за њу престао ностојати. Временом и она поче веровати да је у округу градских зидова, изван којих им нс беше слободно излазити, крај читаву свету. Ако допираху до Агате каки гласови из даљега света, или о том, шта се догађа у замку, те је она тајила у себп, не говорећи ништа Марти. — На што јој то! — мишљаше. — Она је неерећно сироче, осуђено па заборав. Отхранићу је тако, да не зна ни опа за л>уде ; ни људи за њу. То је по њу боље... Госнодска јс ћсрка, ал' шта јој је до тога! Дсвојче растијаше, нс питајући ни за што. Живот јој беше доста сам по себи а и осе ! :аше нсжност оне, коју зваше мајком. Но наједаред оболе Марта врло тешко. Стаде се сушити и губити; велике очи уиадоше у дубљину и превучене беху маглом, а нсмоћна глава падаше на груди. У изби, која беше одређена за стан Агати и дстету, завлада од тада жалост и очајање. Често се, у глухо доба, чуло јецање несрећне жене, која сеђаше код кукавне иостеље болесна девојчета и слушаше сваки јој дах, мислећи од свакога, е је већ иоследњи. У очајању своме отрча једном Агата пану Маћку, који бсше тада у замку. — Ћерка Винчева умире! — завапи, кршећи руке — избавите ју... А Борковиц сс само засмеја. — Тим боље! — рече. — А шта се то тебе тиче, вештице ? ... И истера Агату. Од тада је дадиља Мартииа омрзнула на Маћка. Бојала га се она увек, знајући за његову разбојничку обест, али сад се заклела на вечиту мржњу. — Дивља би се звер емиловала — шапуташе — а он, еушти, ђаво, смеје се натњи пе-