Stražilovo

-И 360 БЈ-

исиод које се јасно бели танка, провидна кошуља. Ја се згрчим јаче нод свој капут и станем осећати, да ме влажна ноћ, или нешто са свим друго, пробија са свију страиа. ТТТ та ли је то међу н.има? прође ми кроз главу и иоред све непријатности мога хајдучког иоложаја ја сам се притајао, да све чујем. Себе сам могао лако уверити, да много не грешим. — Где би ти живела, реци... И где и како? рече он. а но гласу сам му иозиао, да ово питање већ иеколико пута но павл.а, Ајш Стапија ћути. Ни коичић јој иа хал.шш не мрда, ни једна јој се цртнца па липу пе креће. И ако је оборила главу, онет јој видим тужно и растегнуто лице, исплакаие очи и јасну црту испод очију. По иекад само јаче задапе ваздух и лагапо загризе доњу усну. — Погледај ме, на ми то реци! рече 011 љутито. И она га погледа. Кроз оиу влажну скрому од еуза сијају и.епе очи благо помирљиво и одано . . . ,,3ар пе видиш, да сам сва твоја? !" говори све с ње . . . . Оиа лагапо сведе тренавице над нола ока, заустави их тако, загледа се у њега страсио и тихо рече: — С тобом! Убојица се јаче намршти Извади руке нз џеиова, склони шаку на шаку и подметиу себи иза леђа, на онај дирек. После се нодиже на нрсте и луии петама. - У једној кући ? ! упита је иабусито. — С тобом, нонови она тихо, где си и ти ! Бидим где се оп уздржава, да све од једиом прекине, али за што је пе сме само да поглоди ? То пс може бити! поче оиет он. Ире свега зпало би се одмах, а ја то ис ћу. . . . Иас овде нико пијс зпао. . . Нико пије знао да си ти . . . да си код меие. Ови сад, што су дошли, сугра ће и заборавити. Видео сам, да сс чуде.... Али тамо, тамо?! Тамо би се за два дапа говорило, како живимо - - ои брзо размрси руке с леђа и завуче их онет у џепове, на дрско рече: како живимо певеичано!

Стапија брзо саже главу и јаче згрчи рамена. — Најиосле ни то не марим. . . ПТта је мени до света, али је овде друго пешто, са свим друго! — А што си ме онда доводио овамо?.. За пгго си говорио ? . , . — Опда сам мислио са свим непгго друго, прекиде је оп, али сад не могу. Тако би била несрећнија, а ја то пе ћу! — Несрећнија! речс она тихо и још једном ноиови и.сгове рече: била би несрећнија! ? Једио време ћутаху обоје. Убојица но који пут удари десним лактом но оиом прљавом зиду иза себе, али н.у никако не погледа, а опа етоји као да се скаменила. Обе руке (рукави јој пали до лаката) дигла па нрси и иренлеће прстима, и чиии ми се да у п,их гледа. — Мораш ићи ку1ш! иоче онет он. Скоро је читава година, како смо овде. Стриц те чека увек, сама то знаш! Ја ћу те исиратити, даћу ти иоваца. . . даћу ти све, што. . . . Стапија изнепада покри лице рукама — чуо сам, где се сама гупш, да јој се плач пе чује — па кроз то јецање тужно рече: —• Зашто тако говориш?! НТто тако говориш? Да ти знаш, како ја?! Како. . . Више је иисам могао чути. . . Једном рече гласније: „песрећиа девојка", и тада га је ногледала, али се и то изгуби у оном јецању. Видео сам да се сва тресе. С једног јој рамепа сиаде она хаљиница (она то није осетила!) а оиа иепрестано држи руке на очима. Убојица се отисну од свога места. ПреТ>е два нут целом собицом и стаде љутито пред њу. — Не мораш плакати, то не номаже! Зиала си, да тако мора бити! ... Л пајпосле — оп сс маши левом руком за врата — тако ће бити, како ја хоћу! Но оп и не стиже руком до врата, кад му опа паде на десно раме. Ухвати се обема својим рукама за н.ега, сакри главу на п.егове прси и гласио заниска: — Али ја пе могу без тебе. . . Не могу без тебе !