Stražilovo

-ез 361 вн

Шта је носле било, пе знам. Из своје сам још собе чуо загушену псовку и кра-

так, али Јасан њен узвик то све стиша.

После се и

(Свршиће се)

Илија И. Вуникевић

МРКИ ВУК И сторискн ромаи А дама К реховјецкога Превео с пољског Рајко (Наставак)

о оделу и лиду, а но само по говору, рГлахко се могаше иозиати, да то не беху нрости људи, иити варошани, него шља хта, витезови. Нсјодпака бсјаху узраста; један висок, нлећат, бсше у крстању врло уображеи; други нижи, сухоњав, мање заобљен, храмаше мало на леву ногу. Нан МаКко се прогура кроз светину и но хита за њима. Иђаху брзо, нрођоше трг и иеколико улица, док ие зађоше у мрачиу и прљаву попречну улицу, у којој махом становаху Жидови. Беше тамо гостијоиица за онда чувена, прозвана код „Медведа", јер имађаше на узви ту звср, врло вешто пасликану, како стоји на стражњим ногама. А чувена бсшста гостијоница не толико због иића, иа које се више нута тужаху, да је нечисто, колико због тога, што јој власник беше иознати Жидовин Кампсор, вслик богаташ, који трговаше новцима, нозајмљујући потребиима на лихву. А иозаимаше најрадије онима, који залажаху у његову гостијоницу. За то беше онде, особито у вече, дупком пуно у тој гостијоници, макар што беше прљава, мрачна и смрдљива. Пан Борковиц се колебаше за час, ире него што у 1)е онамо, за оним витсзовима. Најзад гурне снажно врата и сгане на праг. Соба беше велика, а огрезла у мраку, да испрва нс могаше паи Маћко иишта догледати. Истом за часак, кад се поглед мало навикао на ту таму, угледа онс витезове, где седе већ за столом, а прсд њима другу нрилику, малену, мршаву, ногрбл.ену — Жида Кампсора. Никога више не беше у гостијоници. — Не ћеш да даш новаца! — викаше онај високи шљахтић. Жид се нресомити. — Ај, ај! — одговори нолугласно, — таки пан, као пан Отон од Шчекаровица... шта ће

њему моји новци? Ја немам новаца... зарада је све тежа... краљ је забранио узимати камате као некада... — Краљ? — засмеја се шснави — зна се, да си ти с крал.ем у договору... Жид се трже и погледа ненавидно на шепоњу. — У договору? — ионови — договор је опасиа ствар... У договору беше отац ваше милости, пан Пстар Пшонка од Бабина, само не с краљем, иего с Љитвинима, — ио, оиако је и нрошао... Ја нсмам иикака договора... — Мучи, иогани Жиде! — дрскне шеноња и ђнни. Кампсор пс узмаче ии корака. — За што да ћутим? — запита мирно. То је моја гостијоница, а моји су иовци моји новци... У својој гостијоници смем говорити, а својс новце могу дати или пс дати... Борковиц живо иоскочи од прага. — Како ти то, иечисти Жиде, говориш шл.ахтићу! — викнс и нограби Кампсора за раме. Жид се скуии, али одмах подиже главу, и бистрим, проницавим погледом загледа се у обличјс паиа Маћка. Уздрхталу руку нодиже к чслу па посматраше... А што више гледашс, на мршавом му збрчканом лицу огледаше се велика зачуђеност и као иренераженост — Амо новце! — дрекну Маћко. — За господина каст^лапа Борковица отворена је и моја кућа н моја кеса... што год само зажели ваша милост. Па то имв иодигоше се с клуиа оба витеза, а Борковнц у голему чуду пусти руку Камисорову. — Од куда ти мене познајеш? — ниташе. Жид се опет ноклони. — Ај, ај ! — рече — ко у Пољској не зна пана Борковица... Видео сам вас више нута у Кракову, а много, врло много сам слушао...