Stražilovo

-43 375

в]»ату". Н икј од иас није то опазио, никоме то он иије ноказао! Еад сам н[)ви пут носде тога оџу видео, сажали ми се све иа њему. Ни чалма му није као пре, нити брада онако шчепшаиа и углађена, само му је лице још мршавије и још тамније. Прође поред мепе, ирими ми Бога, ламахну гдавом и кад ме мало обиђе, тек се оида заустави. Тада ме ногледа очимски искрено, нриђе ми до очију и необичним гласом рече:

— Чуј, синко, теби ћу само да кажем! Оћу д' идем но свијету и дан и ноћ, оћу д' идем, да га тражим, на кад га нађем, , Само,

ћу му у I

очи ногледати!

само епе тако ! . . Ха! И он ногледа у мене, оним смишљеним иогдедом, који је био више смешан, по прекорап, окрете по том главу, њихну њоме пеколико нута и оде низ чаршију. Убојицу нисам више видео. Илија И. ВукићевиЈ)

МРКИ ВУК И сториски ромаи А дама К реховјецк0га I [ребео <ј иољоког РаЈКО (Наставав)

раљ се од много годипа одао страпшо разблудну животу. Нс могући живсти с жеиом, Аделајдом хеском ; јср ју не трнл.аше, смссти ју у нови замак Жарновјецки, који јс за н>у и саграђен, а сам тражаше грешних наслада. У Прагу му се допаде једна чеш а леноТица, по имену Рокичана. Уграби ју, а како беше племенита рода, врло охола и нс хтеде да нристане на забрањену љубав, краљ ју нревари и венча сс с њом лажно, у чему му беше на руци Јан, опат тињецки. Али и Рокичана му се брзо огади. За то замилова жидовку, по имепу Естеру, и с њом живљашс од неколико година, а то ражљути све, особито, јер се жидови због тога осилише. Против те саблазни поче сс бунити свештенство. Бискун краковски Пођанта посла на крал.а клетву преко свога викара Баричке, а Казимир, ражљућен са те смелости, зановеди свомс ноузданом слузи Кохану, да утони тога нона у Висли. Познато то бсшс нану Маћку, па слушаше расејано, запиткујући само местимице. Кад Отон стадс говорити о Г.аричци, ирекиде га Порковиц: — Краљ јс јемачно већ послао у Авин.он, да моли опроштсња... — Пије још нослао — одговори Отои али 1)0 послати, јер наваљујс свештснство .. Најпосле има још и других смерова, који га склањају на нокајањс. Борковиц стадс заието слушати. .— Других? — ионови — а каких ?

— Та знате ваљда - одговори Отон — да крал, нсма правога потомства, па га то непре стано гризе. Одрсдио је Лајоша угарског за свога паследника, али му то баш није најмилије... Хтео би, дакле, да измами развод с Лделајдом, па да се на ново ожсни, у нади, да ће имати нотомства. — Ха! ха! — засмсја сс нан Маћко пуста нада!... Отон се привуче ближс. — Знам ја — рече — из ноуздана извора, да се на то смсра... Имам на двору крал.евском присна рођака, јсднс кућс и грба, Закљику од Шчекаровица... Млад јс, еле говори, што чује. Говорио ми он, да је краљ већ и изабрао жену. — А развод ? — запита Маћко, кога све већма заиимаше рслација Отонова. — Развод ће донустити паиа, чим се краљ ионишти и пошљс носланике, да моле опроштења због убиства Баричкина. Свештенство једва чека, да ирестаие саблазан с том Естером, еле не ће се иротивити... — А која је то изабраиа кнегињица? нроусти Борковиц. — То се нс можс ноуздано знати — одговори пан од Шчекаровица. — Но Закљика вели, да је јемачно глоговска кнегињица оД Жегања... — Прс ћу сканати! — цикну Борковиц, који се всћма надаше грому, него таком гласу. Ђипно с клуне, па ударао шаком о сто. У соби бсшс мрачно, те ни пан Миколај од