Stražilovo

-43 388

МРКИ ВУК

И сториски роман Адлмл Е рех 0 В.Т ецк 0 га Превео с пољског Рајко (Наотавак)

|авет траЈаше тад дап врло дуго и очевидно је изнурио краља. ТТретресаху се хм ствари, које се живо тицаху Казимира; говорило се о васледству нрсстола, о Лудвику, сестрићу краљеву, који већ беше сео на угарски иресто носле смрти оца свога Карла Роберта. Казимира је увск болело, што нема правога потомства, а Лудвика угарскога није љубио и није му сувише веровао. Говорило се и о унутарњим раздорима, особито у Великопољској, како се онде бунс против нових права; стизаху ве1. гласови о конФедерацији, склопљеној у Позиан.у. Повела се ])еч пајпосле — а то је врло дирало' краља — о незадовољству свештенства, а особито бискуна Бођанте, који, од убиства свештеника Мартина Баричке, сматраше краља за преступника и тераше с њим жестоку парницу због десетине "од добара, која припадаху бискунији. Псоваше п јавно раскалашни живот краљев и захтеваше, да се поврати жена краљева Аделајда, заточена у жарновачком замку, претећи новнм клетвама. После дуга колебања пристаде најпосле краљ, да пошл,е панп, у Авип,он, Аљбрика, канцелара добрињскога и ирепошта бохењс-кога, пека моли опроштења за убиство ]>аричкино и да папа одреди епитимију. Краљ се иадаше, да ће тим чином купити развод с Аделајдом, али бискуп пе хоћаите подупрети молбе за развод и противл.апге се томе уиорно. Свакп дан, но неколико пута, трчкаху пос-ланици од крал.а бискупу, али бискун се пе даде савити. — Нека крал. — говораше — моли опроштења без икаких ногодаба а свети Пс отац учинити, како усхте. .. Развода пе може бити,

ј ер иема, новода, крал.ица пе божја траје ненрестаио.

прнстаЈс, а казна

Крал.

се кострешио, ал пс могаше нитнта

евршпти; а Ал.брик чекаше краја тој распри, па да се креће иа иут. Казимир је још зором тога дапа отправио носланпка Бођаити с послсдњим предлозима. ,Од бискуна никака одговора; вечерњи се хвататне сумрак, а Во1)анта охоло ћуташе. Крал. беше дирпут у живац. Навлаш одврати

разговор од те ствари и поче говорптп о другом којечему. — У Беликопол.ској — рече, окрећући се Јапушу од Стрељче Сухивил.ку — вал.ало би одлучно пачинити реда... а то пе 1;е нроћи без буре. .. Они еу тамо убоги ђаволи, ал' еу у гомили иа су јаки. . . Маћко Борковиц се онет буни, позива све у савез против повога права... За то право опи не ће да знаду, зову га пјотрковским.. . — Дадосмо му и првенство — приметп Јануш — јер беше правичније од онога, штоје примл.ено у Бишл.ици.... -- Али за то се буне — нримети Казимир — а мене упорио зову краковским крал.ем. Сухивиљк се осмехну. — Време ће их измирити — рече — п с правом и с краљем... — Време!... — ноиови краљ и пређе по соби оком, које беше превучено пеком маглом... — Ко ће знати, колико имам времена пред собом... Малаксао сам, а видим како је дојакошн.и труд, по свој прилици, узалудап... — А! милостиви господару, — новиче Добек Фредро, — како можеш тако рећи... Свуда, куда се погледа, диже се државаЈашко ЈБел.ивита живо се трже. — Границе су утврђене без војне — рече — и раширене без пролевања крви... Руска је принојена. Всхову добисмо натраг од Шлеске, Добрин. од Крсташа ... нрема граници читав нпз градова: Чорштин брани улаз из Угарске; Скавииа, Љанукорона, Ол.куш, Бенђин, Бољеславице и други бране шлескс грапице. А од Маркије п Крсташа чува нас и Вјел.ен, и Пакло, и Бидгошч, и Нредеч... Са свију страна мир, а у држави сигурност, утврђеиа нравом. Развпјају се градови, богатство расте... — А који је краљ више учинио! повиче ватрено Добјеслав. Казимир га погледа од милоште. — Ти си добар, Допко — рече, пружајући му руку. — И ти мс, Јашко, соколиш. али ја зпам, да није све тако, како ви говорите и како бих ја желео. Кратак је живот, да се споји у