Stražilovo

I

чз В90

којој ходашо сада краљ, дубоко замиодљен. Ходаше лагапо, оборене главе, а Пон.ча, стојећи нодаље, с великом љубављу и бригом иосматраше краљевску нрилику. И виде ; како се та ирилика, у пркос младости, већ мало погрбила; на блсдом се лицу иознаваше напор од мисли; еветдост у очима час по час посукне од магле зловољпости или тугс; очи беху подбухле, на белом челу вијугаху се боре. Корак беше тежак и кашто чисто несигуран. Добек уздахну. — Још неколико година такога живота мишљаше ојађен — па ће нестати снаге... У том часу приђе му крал> и метну му руку на раме. — Донко — ирозбори — јеси ли из душе говорио оно, што мало час речс пред другима? — Не лажем никада — одговори Фредро а како бих смео теби, крал.у, лагати? Тако је, како рекох: 1Ји једап краљ није толико учииио... Казимир одступи од њега малко, па га гледаше пропицавим поглсдом. — А ипак се сви буне! — новиче. — Јеси чуо? Зову ме краљем сељачким, па и жидовским!... А за што? Та у статуту је уснсшно зауздано жидовско неверство и кајишарство... — Повластица Болеслава Побожнога... поче Добек. — Да! — ирекине Казимир — протегнух је на читаву државу... зајемчио сам жидовима сигурност и ногодбену слободу насеља... Зар би било боље, да је онако, као у другим земљама, где их епаљују на ломачама... Ти знаш добро, Допко, за што сам то учииио: да се нодигне трговина, да се новац иромеће. Повчапи трг им морадох предати, јер ко би га се примио ? — Презиру их сви — упаде опет у реч Дчк1ек — па сс бојим, да пс ће кад год и ту доћи до таких смутња, као у другим крајевима. — Пе ће! — повиче кра.љ, а очи му заблисташе огњем. — Нека сс само диже трговина, нека нроцвета богатство, нека буду зидани градовн место дрвених, иа ће се сви уверити п заћутати... — Да Бог да! — рече Добек. — Само с богатством расту евакојаке ножуде, жеља за раскопшошћу... •— Обуздаћу ју! — одговори краљ, иогледајући Пон.чу испод очију, као да хоћаше да зазре у њему скривепих п неисказаних мисли. —

— Обуздаћу раскошпост!... — понови. Али боља је и она, него опај мрак, у коме је народ трајао данс, него оно дивљаштво, које беше у обичајима, него она жеђ за ратом, која јс тискала на непромишљена дела и сатирала снагу. Зову то простим обичајима... па и Јашко од Мељштина, мудар човек непрестано чезне за њима. Али није то могло тако вечито остати, јер бисмо заостали, док други одмичу наиред... Краљ говораше с великом силом, гледајући преда се, и наједаред заћута, дубоко замишљен. — Јашко од Мељштина — одазва се за час Добев, полахко, иазећи на сваку реч — мудар је човск и не говори иротив вас, краљу, не говори нротив ваших замисли.. . само противонога, што се рађа из раскошности... иротив раскалашности!... Казимир сс жацну. — А, знам! — повиче — шта вам је свима иа уму... Па и ти, Допко, хоћеш нешто да кажеш, а гуташ... Говори само! зиам,, шта вас гризе... Гризла вас је Гокичапа, гризе вас Естерка!... С иоповима идете против меие, иротив вароши и богатих грађана, против жидова и њихове слободе... С поновима идете... за њом — за краљицом! Боњча ћуташе, а краЉ, крупиим корацима, етаде јурити но соби и млатати рукама у љутини. Најзад прискочи Боњчи и зграби га за раме. — Је ли тако ? — занита, гледајући у њега муњевитим погледом, — за њу... за краљицу сви се заузимате? Боњча диже главу и јасшм очима иогледа у лице Казимиру. — Милостиви госиодару ! — рече иоузданим гласом. — И Јашко и ја волимо вае верно, али тим нас већма боли, што вас иисмо кадри у свему одбрапити од других... Краљ охоло иогледа и, пустив раме Боњчино, махну руком. — Одбранити !... — ноиови. — А ја ћу се сам одбранити! — илаие. — Немиле жене ие ће ми натурити нико... нико! Ни папа, пи бискун, ни ви! А шта вам је до те Аделајдс? нероткиња је... не могу с њом да живим... волео бих умрети... не могу! Глас краљев дрхташе од силне узрујаности; лице се мењаше, добијајући суров израз. — Закон божји... — иоче Боњча. Али краљ му не даде дал.е да говори. — Закои божји поштујем! — прекиде. —