Stražilovo

чз 391 и-

Хра монс градим у славу божју .. Ту у Кракону цркве св. Ђурђа и св Михајла; у Сапдомиру, Нишљици, Лапшмцама, Сол.цу, Корчину; манастире у Ленчицама и Нјотркову... А бискуи ми прети новом клетвом... јер њему је стало само до његове власти, до десетипе, до тога, да мсне. ионизи! Кад доконча Казимир те речи у највећој љутини, отворише се врата и смслим кораком уђе онај, коме беше слободно, у свако доба, стати нред краљевско лице — Јашко од Мељштина. Глава му беше, као обично, уздигнута горе, алн ноглед мрачан, лицс забринуто. Приступи краљу и рече: — Бискун Бођанта шиље ... свештеник Аљбрик чека... Казимир забаци главу. — Чекао сам ја читав даи... Шта носи? Паи од Мсљштина рашири руке: — Ништа ново... остаје нри своме.- Саблазан, вели, траје; краљица ие нристаје — иеможе бити развода... — Нека иде даље! — крикнс краљ. Јашко Љељива ни да се макне, а на Казимира гледашс нроницавим ногледом. — Слуга божји... — нрозбори иолахко не ириличи... — А ја сам божји номазаник! — иовичс крал> и исирави се читавим телом с великом мајестетичиошћу. Савлада навалу гиева, али му се на лицу нознаваше чврста воља. Стиснута уста беху бледа и дрхтаху. Пан од Мељштина снусти главу и опет ју подиже. — Бискуи је слаб —- рече — за то није могао брже одговорити, сад је нак послао Аљбрика... јонг и другим послом... — Не!... — нрекиде Казимир — иека иде! Знам, о чему хоће да говори. Наследна ствар Отона од Пил.це, војводе сандомирског, који, с мојим донуштењем, купи онћи даиак на добрима злоцким, што ио припадају бискупији... а бискуи би хтсо да то буде његово... Донустио сам и ие одустајем! Реци му то, некаиде!... Добјеслав Фредро се ириближи. — - Краљу! — нрозбори с молбом у гласу, — милостиви краљу, саслушајте Аљбрика... — Рекох! - нресече Казпмир и окрену се, дајући руком знак, даје узалудно свако салетање. Пан од Мељштина ни ие мишљаше да са-

леће. Рледаше еамо на крал,а тужним очима п речс врло достојанствено: — Бискуи није никада нападао на крал.евско величанство. Вршио је и врши само оно, што му је зановедно да врши ев. отац... папа Климента VI Глас Христова иамееника иајвиши је глас... Рече. и као да бсше сигуран, да ћс се те речи, пре или носле, одазвати у срцу крал.еву, ие додаде више ништа и изиде. Краљ дуго ћуташе, окренут прозору, чупајући одећу на грудима, а иосле повиче Доику: — Бидиш, Боњчо, хоће ту да господаре!... Хоћаше већ да преоблада Грот, претеча Бођантин, и он прећаше клетвама, али сам онда поиустио. Грот беше заслужан, олакшавао ми је ненрилике с Крсташима, био је свет човек. Попустио сам... ал' видим да сам зло учинио, јср ето и тај Бођанта хоће да се испис нада миом... баца клстве и иовима прети, па ми заповести шиље по својим викарима. А ја то не могу трпети!... Није доста крвави пример Барачкин... Суздржа се краљ и погледа мрко преда се. У мислима му се нацрта ирилика свештеничка, висока, сухоњава, обријана, мршава лица, упалих очију, које се светљаху заносним огњем, када смело, дрско бацаше на краља клетву због раскалашна живота... Стресе се краљ и одмахну рукама, као да хтеде одагнати ту успомену... — Нисам ја крив... — шаииу полугласио. — Казао сам да га нротерају... рекох Кохану: ради с њим шта знаш, само дага моје очи више не виде, а он је то тако разумео, да га сутра дан утонише у Висли... Нисам ја томе крив! додаде гласно, — али сам готов да молим од паие оироштења, јер ми успомена на тога свенггеника лежи на души као камен... Молићу... нонизићу се пред Богом, али нека ми тај Бођанта не издаје зановести! Нека ми ослободи руке од тих веза, које ме сиутавају... Нека не учини то за ме, него за државу, која нема нравога иаследника... Нека ми ие шил.е елугу својих е заиовестима и клетвама! Дође ли еутра тај Аљбрик, па ми почне што говорити, запушићу му уста и истерати га!... Добјеслав приступи ближе. — Милостиви гоенодару, —- рече умиљато. Изволи поелушати речи Јашка од Мељштина... умери гнев и не изазивај л.уте мржње... Ја сам твој всраи слуга н желим, крал.у, да те сви воле!...