Stražilovo

чз 403 ЕЗ-

вратиде. ГТрими га чмча Ненад, компа ее отисну те се поче узвлачити у:>, Дунав. Када дођоше до нрвог сокачиј.а, нокиче неко, да се компа нритера ближе крају, јер је рад иреко. Неки повикаше: Натрапало! Чича Ненад маиу крманом, предњи се део компе судари са обалом, у компу ускочи човек средњег века, у господском оделу, и ириђе чича-Ненаду. „А која тебе, Грцо, невоља гонн у аду?" „А, која би, Нецо брате? Чујем, да се може добити земљице у аренду, па да и ја које јутарце . . . знаш. . ." „Жуље те новци ... а нека понлави, добићеш десет грозница. .." „Та, Нецо брате, како другом свету, тако и мени. . ." „Та, но, но . . . волем видити свога како нанредује . . . али да сам ја на твоме месту, не бнх се толико конрцао. Стиспи ти оие две три хил.адицс нод интерес па ћути. Немаш ни кучета тти мачета. Да си се бар на време ожеттио, на . . . али сада је и за то касно. .." „Ко ти то каже, газда-Ненаде! ? Гле, ти мислиш, да је и мене жега, киша. . . Та ја се још осећам као момче и баш сада мислим са свим озбиллто да се женим . . . да се окућим. Знаш, ми мајстори — а ја још од малоће добро. Отац ми оставио мало имања . . . пгго се нисам до сад окућио. криво је то, што сам тумарао но свету а био сам и избирач . . . сада, ттека је добра, блага, на и сирота. . . да, да, газда-Ненаде, још ћемо ми кућу кућити!" „Да, да, али која ће од таквих поћи за седа? Не видиш ли, да белиш. . ." „Мислиш, ие ће; та живиће свака кол, мене као тиче. Хвала Богу. имам свега доста. Ништа ие ће радити. Та, човече, ето ти Илије Рашића . . . има му шездесет година; остаде удов; ожени се на узе младу удовицу ... па, ено је, шепури се као голубица — како је ко у чему срећап ! . . . На Јован Зечевић . . . нека му је сретгто ! има и три сина ... а? ! Чича Ненад се замислио иза ових речи, нрестаде за час крманити и стаде гледати у тихе вале дунавске. . . „Лепо, лепо, брате! Али хоће ли до-

чекати, да децу изведе па правн пут . . Не ће ди рано остаттт сирочад?!" „Сирочад?! Умре ли отац, остаје мати, која ће се у томе случају јонт боље приљубити уз своју децу, а кад је имаи.а, ттема сирочади. Да немам пишта, ие бих се ни женио, је]) бих ттомишл.ао тта то. . . Тако, тако, драги мој; жеиићемо се, да, жепићемо се. . ." У том се компа приближила протнвној обали. Намести се ћуприја, кола се извукоше, чича Ненад се опрости са Натрапалом и крене компу гтатраг. Нретпао је тај дан више пута, пред сутон се тташао иа противној страии, да кући превезе вредне раднике. Који пре до1 )Оше, поседаше око Ненада на се упустише у разговор. У разговору се чича-Ненаду оте поглед међу гпииражје, кроз које је водила тпирока, глатка стаза. Отуд изиђоше двоје. Млад крупан момак, а за њим, поскакујући кроз шибље, крупна здрава девојка. Чича-Ненаду севнуше муње из очију, обрве му се нодигоше, устте задрхтатне. Остали оиазише узрујаност на чнча-Ненаду те погледаше истим правцем. „Гле Мнлутина!" „Гле Јуле. . ." „Од куд ово двоје сами?" шапну неко. Чича-Ненаду удари румеи у образе. Људи се иочеше згледати и чудити тт])омеии на њему. За што да му рука дрхће? За И1ТО му око пламти? „Та ено јој и матере!" птатшу други. „Гле баба-Апе ! . . ." Из шибља се указа старица. „Брате, итто ти је газдинско, на|е се. Та Јула газдииска девојка на пи да ио гледа на пашег кога, а црче за Ненадовим Милутином. . ." „Јесте, кад бих ја Милутину дао да узме којекога!" нлапу Ненад. „Е, мој Ненаде, то се може само тако говорити; кад до1,е до густа, онда се нреокрене." „Та, све то намешта сиа му Мара. Она јој је род, па би се помамила, да не дође Јула у Ненадову кућу!" зачу се неко из друштва. У том оно троје дођоше до компе.