Stražilovo

БРОЈ 28 с м\

15ЛАСНИК И УРЕДНИК

Ј °в Аи

У НОВОМ САДУ, 11. ЈУЛА 1893.

—

ОХ, НИКАД ВИШЕ...

х, никад више, никад моЈа рука Стиснути не ће твоју руку б'јелу, Ко тужан одјек тајанствена звука Кидаће боли моју душу ц'јелу. Ко сјетна тица, што у кругу тавну Ледених жица заробљена стоји, Сниваћу и ја о блаженству давну 0 слатком рају пољубаца твоји'. Ја сам ко стабло, коме вјетри худи, Разнеше лишће у далеке стране, Ко вјечни сужањ, који залуд жуди Осмејак мили оне зоре ране. Мостар, 8. јануара 1893.

По тавној ноћи, кад свјештеним миром Прелеће санак нечујно и благо, Бесвјеено луташ на грудима с лиром, Зв'јездама шапћеш твоје име драго ... Сузама квасиш твоју слику бајну И гледаш осмјех, што с усана леће, Ал заман сузе, никад прошлост сјајну, Пикад ми тебе даровати не ће . .. Ох, никад више, никад моја рука Стиснути не ће твоју руку б'јелу, Ко тужан одјек тајанствена звука Кидаће боли моју душу ц'јелу. Алекса Р. Шантик

ДРАШКО

а српском црквом има

ПРИПОВЕТКА СТЕВАНА РАДИКА (Наставак) мален сокачић,

пгго води Дунаву. На крају тога сокачића, баш поред Дунава, стоји мала кућица, трском покривена. У М-у нема душе, која не би познавала власника те куће, Милована Радошевића. Сиромашак је; нема ни стопе своје земље. По занату је рибар. Сваке се године ггогоди са власником риболова те хвата рибу на иолак. Вредан је. Ако нигде нема рибе, али код Милована за цело мора бити, јер тај ие седи скрштених руку.

Осим своје жене и кћери Данице нема нигде никога. Даници је седамнаест година. Лепа је то плавуша, озбиљна, од младости навикла на самоћу. Г1а и у коло је ретко ишла, само на велике иразнике, а и онда би је сама мати наговорила, говорећи јој: »Данице, рано! Обуци се, па иди и ти у коло. Што да увек самујеш? Не мораш дуго остати, али ипак да се мало прођеш.« Даница би се онда обукла и отишла у коло.