Stražilovo

434

Тако је било и на велику Госпојину после по дне. •X* У крчми Глише Барањца редовно се свецем састаје српска млађешина те песмом и игром прекраћује слободно време. Да није тога, Глиша би могао затворити крчму, јер је овде зазор видети Србина ратара радним даном у биртији. Није то с тога, што би народ можда пропадао, јер се у М-у не памти, да је коме кроз грло прошао: »ланац и по ливаде« већ од пуке срамоте, да здрав човек место плуга и мотике држи чашу у руци, када није томе време. Ах, лепо ти је барањско коло ! Момци крупни, чили, неки им понос сјаје на челу! Девојке лепе, скромне, хватају се у коло па носкакују као срне. Тамо или овде опазиш по коју старију женску, где иза кола намешта пантљику, привезану за струк лепе црнојке; тамо опет сеја прибада на шеширу свога брата цвет, који се у игрању нешто пореметио; тамо даље неколико њих стале па диванишу а гледају у момке и девојке, те би о сваком и свакој рекле коју. »Та види само, опет се Миљко Васићев ухватио до Данице!« »Да красна момка, рођо! Не знаш нгга му лепште стоји. Да ли они црни брчићи, да ли опе велике црне очи, да ли чохано одело, да ли кордованске чизме. Кршан ти је — исги отац!« »А види Данице! Баш је смерна као голубица. Еао да стрепи, па чисто дрхће, кад јој он приђе.« »Е, јадница! Та вредно ти је то, друго, као пчела! Пре кона с нама кукуруз код Делићевих, па је увек пет корака пред нама . . . па кад се сврши брање, друге остану и певају, а она скупи своје па кући.« »Кажи ти мени . . . збиља ... и тај баш цело после по дне уз њу . . .« »Чудиш се. Та увек им је у кући била и радила на надници. Док не оде у солдачију, увек се најволео с њом разговарати ... па и сада, ваљда што је сирота, те ће се ретко који до ње ухватити . . . Добра је он срца!« »Штета, што није газдинска! . . . Како би била сретна! Ал' овако . . . јадница! ... Та види је, види, како се заруменила; како га гледа испод дугих трепавица ... А види опет оних, како пил.е у њих двоје . . . гле је, чисто

би да утече ... Еј, Данице, Данице! ... Не ћеш се, не, назвати Васићевом снахом . . . Ко би бабу натерао . . .« За дугим столом седе старији људи па пијуцкају, разговарају и погледају на своју децу. Ту је и Натрапало, ту је и чича Ненад. Седи у нрочељу и већ откопчао на прслуку пет пуцета, а то је знак, да је нет литара вина на његов рачун донесено. Та како и не! Дошао му син из солдачије. Овамо га опет свако познаје. Неко га зове »Лало«, неко »Брато«. А ни један не оде од његовог стола, а да га не понуди чашом впна. Нбгледа на свога сина, пвгледа на Даницу . . . чини му се да је у цркви . . . као да му мирише тамјан ... као да чује глас њен у »Хвалите имја господње«. Сад му мисли одоше на њиву. Као да ју гледа пред жетеоцима . . . сад опет над колевком . . . миље му прожима груди . . . био би полетео да ју пред целим светом призна за снаху. »Тако, сиие, тако!« — шапутао је. »Сећаш ли се, кад смо ми били тако млад И ?« — ослови чича Ненад Натрапала. »Ја, овај, писам ни сад прематорио . . .« »Ал' да, да! Та ти рече још ире две године да се мислиш женити. Па да ли си нашао?« »Хе, хе, мој Ненаде!... А не питаш, која не би. Дед', пи! . . . Хе, хе, хе! . . . Казао сам ти пре . . . новац . . . видиш ли ту Даницу . . . хе, хе, хе! . . . Шта мислиш, кад је обучем од пете до главе у мајсторско одело. . . Но, чујепт, стари смо пријатељи. Би ли ти, овај, хтео у име божје. . . знаш, да испросимо . . . мислим, да будеш проводаџија.« Чича-Ненада шинуше ове речи као муња. Да ли се судба заклела, да не ожени ни једног сина по својој вољи! И шта је он Богу згрешио ? Хтеде окресати у брк Натрапалу, да то није прилика за њега и да тражи што старије. Замисли се, а после поче: »А јеси ли ти већ разговарао са Милованом и женом му?« Да; јесам, брате, јесам. Он као не би хтео за грцу, али знаш да сам му лањске године узајмио двеста воринти, да отплати опо дуга с куће, а жена му црче за тим, да јој ћерка носи мајсторско одело . . . та, знапт, и она је мајсторског рода . . .« »А Миловап? Шта он каже?