Stražilovo

444

јалној женскињи, која се потнисиваше СЈеог^е 8ап(1. Њихово се познанство претвори скоро у интиман одношај. Њихов живот постаде за неко вријеме право арајство. Ео је икад ватрено љубио, а не чезнуо за самоћом? И они се најприје склонише негдје на селу, у околици париској; ама се Сандовици скоро ирохтје путовати, и млади заљубљеници ријеше, да се крену скупа у Италију. Прва писма, што их Алфред управи својима из Млетака, св.једоче о чаровпом утиску »јадранске краљице« на пјесников ум и фантазију. За тим настаде дуга почивка и након два мјесеца непрекидпа мука стиже оиет једно његово писмо, у коме ојађени момак (који бијаше истом преболио од упале у можданима) јављаше брату Павлу, како је наумио из Млетака селити. »Донијећу кући, вељаше, изнемогло тијело, опљачкану душу и растргано срце, које вас као икада жељкује. Ако бога знаш, брате, спреми за ме коју хоћеш собу, ама само немој ону, што сам је досле имао. Та би соба нобудила у мојој памети гомилу боних успомена.« Пјесник се врати кући сам и страшно преображен. Бијаше из Париза отишао пун наде, са олнмпијским осмијехом на устима, а кад га сродници на повратку дочекаше, изгледаше као да је напрасно клонуо под теретом неке големе невоље. Шта се бијаше догодило? . . . Бог и душа, о тој се је романтичкој згоди много што-шта нагађало; али ће трудно ико бити сушту исгину сазнао. Како му драго, мало времеиа по пјесникову повратку изађе на јавље чувени његов роман »0оп?б8881ОП8 сГип еп^ап!; с1и 81бс1е«, којему је предмет, као што се у опште држи, у тијесном сродству са оном млетачком »недаћом«. Једна епизода из тога романа објасниће читаоцу ову љубавну »аферу« боље но икакво причање. Ево је у језгри. Било јењихтроје: »он«, »она« и један »добри пријатељ«. Бијаху таман сјели да ручају; у неко се доба »он« саже испод стола, да дохвати виљушку, што му се бијаше омакла, и у исти мах угледа ножицу своје невјерне јаранице (Бог да јој прости!), гдје се сплела с ногама оног »доброг пријатеља«. . . Двадесет година кашње — приповиједа IIавле Де Мисе — кад се једне вечери поведе разговор о разводу брака, који тада у Француској не бијаше дозвољен, опазиће пјесник сјетно: »Наши брачни закони пијесу опет тако

лоши, као што се на први мах чини. Ја бих радо био жртвовао десет година свога живота, да будем могао уврстити у наше законе развод брака, намјером, да се вјенчам с једном женскињом, што се бијаше од свога мужа отргла. Да се моја жеља онда исиунила, увјерен сам, да бих шест мјесеца кашње био сам себи мозак смрскао.« VI Ама не претјечимо догађаје. Вративши се из Млетака, проведе пјесник годину дана у потпуној самоћи; некадашњи у 1 V е и г бијаше се претворио у суморног пустињака; ћуталица и подозрив, зазираше и од самијех укућана. У једном писму тога доба успоређује он сам себе са онијем гостима Цезара Борђије, или Медичића куће, који, кад би једном од њихове софре окусили, не могаху више да се опораве за свога вијека. И заиста, ако пјесникова машта бијаше још једнако бујна и граната, пресахло цвијеће почињаше опадати, а нови пупољци никако још да избију. Али тај застој у пјесниковој продуктивној моћи не потраја срећом дуго; мало по мало, па се он поврати опет својој музи. Разумије се већ, да је први плод обновљене му радишности морао бити: чедо туге. »Мајска Ноћ« плод је чистог осјећаја, ама је људска бол тако силно у њој изражена, да се тај дивни саставак може барабарити са пајљепшим тугованкама Леопар дијевим. Слика о пеликапу, који раздире своје рођене груди, да нахрани своју пилеж, а у којој пјесник оличава самог себе у одношају са својим читаоцима, спада у најблагородније његове замишљаје. Павле Линдау има право, што вели, да је чемерна тачка у пјесникову животу био жалосни исход његова пријатељства са Сандовицом; али не могу пристати на даље његово тврђење, да је пјесник провео остатак својијех дана трудећи се узаман да се отресе тужне успомене на ону недаћу. Он је и кашње љубио, ако не истијем жаром, а оно бар истом искреношћу као и прије. Као сви људи силна осјећања, бијаше и Де Мисб чедо тренутног утиска. Сама љубав ка пјевачици-вили не могаше да га за дуго задовољи. За њега љубити и љубљен бити бијаше главни посао живота — паче, у неку руку, сав живот. Из пепела старе љубави искрсну скоро нова. Али тој новој љубави бијаше намијењен кратак живот. Пјеема »Децембарска