Stražilovo

441

овлада њоме стара бојазан, а можда и сто пута већа. Одевена у господско одело, које јој донесе Агата, клону на колена пред војводом, јер не могаше да поднесе тога погледа, који јој је палио лице, проницао душу, као оштро железо. Он ју подиже, узе у наручја, па говорагае тихо, умиљато. Марта слушапте брујање, не разумеваше речи, него непрестано осећаше на себи његов поглед, као какво бреме. Од тада је долазио често, готово сваки дан. Седаше према њој и гледаше ћутећи, намрштено. Очи му се онда крваво светлуцаху, — изгледаше кашто, да ће срнути на њу и угушити то преплашено девојче, које дрхташе под снагом тога погледа и пред том дивљом силовитошћу. Кашто јој опет говораше пригушеним гласом, који час по час тако пежно звучаше, као да је полазио из непокренуте до тада дубине душине, — а онда је Марта полако дизала главу и бацала пажљиве погледе на војводу, или се учила, да му одговара тихим, испрекиданим речима. Бојазни ипак не могаше дуго савладати; кад

војвода улази, срце јој удари у грудима, као чекићем, и на једаред престане куцати; дах у грудима замире, као у слутњи, да љута онасност с њим улази; — кад одлази, онда јој се истом повраћа присебност и слобода. Више пута је осећала по инстикту, преко воље, да се диже у његовој души страшна бура. Глас војводин постајаше онда испрекидан, тврд, речи му измицаху на уста недоречене, као да их силом суздржава, руке се пружаху к њој, да ју иограбе и однесу. .. —- Добро — мишљаше —, нека ме убије ... или истера као ону!... Волим то, волим смрт, него ту вечиту бојазан . .. А онда за кратак час, као тренут ока, дизаше на њега дрзак поглед, погледаше му смело у то намрштено лице, по коме прелетатпе грчевито дрхтање — изгледаше, као да изазива, не би л' плануо гневом . .. Узалуд! Војвода се онда умери, скочи на једаред и истрчи, као махнит.

(Наставиће се)

КОЛЕРИН БАЦИЛ

во дана читасмо у ]авним листовима, да су Ш доктори медицине у Минхену: Рудолф Емерих и Јиро Чубио, из Токија у Јанану, изнашли, да се, кад уђе колерин бацил, у човечје тело, хемички створила салитрена киселина (№1п1; ; ваЈре1п§е 8аиге), и да је то отров, од ког већи део мора да умре. Ја сам писао чланак с натписом „ 0 колери са иогледом на Беч". Тај је чланак изашао у „УескМе", војеном листу у Вечу 13. јуна (по нов.) год. 1884. У том сам допису упозорио читалачки свет на ону колеру „азијатику", која је букнула године 1871. у Банату, у месту Жомбољу (Хацфелду), западно од Темишвара; она се ту излегла автохтоно. Ја сам даље разложио: како се колера ту излегла и како је у људство унИшла и онај љути помор и покор починила. Ево како: С пролећа године 1871. укаже се велика понлава у Нотисју, у Банату. Тиса „регулисана", т. ј. сужена међу високе насипе, тако, да њена велика вода није имала ■— као до јако кроз тисући година — више своје ритове и иије имала маха, да се раз-

лива по тим својим прастарим, недогледним плитвама, већ се велика, надошла вода сабиламеђу насипе и толико се у вис дигла, да је њена тежина под земљом истеривала воду у ритовима, па и у целом ниском Банату на издан. Осим тога сва вода истопљеног снега и вода многих киша у Банату не имађаше више у одвећ набреклој Тиси ни набреклом Дунаву најниже место за оток, већ остаде у банатским низама. Последица томе беше, да вода поче избијати на издан и по местима, који су осам и више километара далеко од текуће воде. У Црепаји се указа водапо улицама; сви ровови беху пуни изданске воде Бразде по њивама беху иуне воде. То исто се указа и у Жомбољу. Студенци у оба места беху дупком иуни воде. Код Жомбоља беше онда, кроз много година ископан студенац баш уз ров, којим је ондашње гробље уоквирено. Како је изданска вода напунила студенце до горе, то су и сви гробови у гробљу били иуни воде, али онда и стоји та вода из гробова у вези са оном водом у студенцу. У студенцу поред гробља