Stražilovo

454

Те недоречене и нејасне речи Агатине буђаху старо страховање у срду Мартину, а уједно велику радозналост. Војвода није мој отац — мишљаше, — то знам поуздано .. . Јер да ми је отац, не би ме тако дуго запуштао... И питаше Агату, а стара дадиља већ не могаше да се уздржи. — Није он твој отац —• викаше, није! . . . он је само заповедио, да га тако зовеш, како би те лакше предобио и држао код себе у ропству... Језа пролажаше Марту од пете до главе. Гледаше кашто да искуша стару дадиљу. — Откуда сам се створила овде ?.. . питаше. Ти ниси моја мати, а војвода ми није отац, па ко сам ја? У памети, кад дуго, врло дуг мислим, снују ми се неке, чисто сане, успомене на друга места и друге људе. .. Реци ми то, реци!... Агата се још колебаше. —• Доћи ће време — рече, — открићу ти све... Њега се чувај и ћути! . . . Таке речи још повећаваху немир и сету Мартину, али не би можда још кадре биле да се успешно боре против војводина утецаја, да се, у то доба не догоди један случај, који мисли Мартине скрену на другу страну, износећи јој пред очи живу прилику витеза краљевића, о коме је сањала у детињству. Борковица не беше већ дуже времена у Кожмину. Отишао је, па понео са собом и Сенђивоја, а градска стража мало одахну, јер је одмах стега олабавила. И тако један пут, кад је Марта изишла у градско двориште, опази наједаред на зиду, који је растављао тај део замка од другога, некога незнаиа витеза. Показа јој се у раној магли, у рујном блеску сунца на истоку, с јасним лицем и зрачним очима, које гледаху на њу у усхићењу. Показа се и нестаде га, и опет се показа, као да хоћаше уверити, е није привиђење, него јава. Тада на његов поглед одговори Марта осмехом и погледом, који се, стопљен с његовим погледом, вратио у њену душу као жарка зрака, будећи у њој незнану језу од милина. — То је он . . . мој краљевић !. ,. — мишљаше, — долази да ме ослободи из опчињености. И од тада се он једини смести у њеном срцу. Војвода опет постаде грозан господар, од чије појаве презаше, као од море. Све речи и опомене Агатине добише сада право значење. Светао витез показиваше се ретко, али долажаше, — стајаше на зиду и разговараше се с Мартом

осмехом и погледом. Једном јој пружи и руке, а она цикну од радости — али у тај мах тим боније осети своју немоћ и ропство . . . Витеза нестаде и више се не показиваше, а од тада започеше за Марту дуги дани чежње и очекивања. У сну јој се само појављиваше тобожњи краљевић и пружаше јој руке; — међутим опасност војводина повратка, сваким даном, беше све ближа. Читаво биће Мартино буњаше се сада иротив насиља и свога робовања; жеља за слободом буђаше се све јаче. — Хајд'мо! — говораше шапатом Агати, — утецимо ноћу, нико нас неће опазити, неће стићи!... Стара је дадиља одавна сањала о бекству из замка. Али то, што је Марти изгледало лако, њој се нредстављаше као све већа немогућност. Од толико година у ропству, изгубила је снагу, да изводи своје намисли. Чињаше јој се често, да се не би више умела снаћи, све да се и дочепа слободе. Обузе ју голема бојазан, тга ламаше руке у забуни и болу. Ипак једно вече, кад је код страже попустила будност, истрчаше обе и, кроз непажљиво отворена врата, умакоше из замка, у шуму . .. Окружила их шумска пустош, у којој не знађаху нута, и црна тама, која их је пренеразила. Стадоше претриуле једна уз другу, с притајеним дахом у грудима, бојажљиво ислушкујући. Тишина беше свуда око њих, а њима се чињаше, да чују гласове стражарске, узбуну и топот потере; сваки шум их пролажаше као језа; свако им дрво изгледаше непријатељ, који је готов да их ухвати, — читава дивска, а њима непозната природа, у наоколо, изгледаше им да се је заклела, да их прогони и да им смета у бегсгву, које се сада тим упрепаштеним створењима приказиваше као злочин! У страху се вратише натраг... Тај излет још већма ослаби вољу Агатину — а за Марту постаде иовод новим искушењима. Сада пребациваше себи, што се је тако журно вратила... Светли витез краљевић више се не појављиваше, тишташе ју све већа тежња, а прожимаше страх од повратка војводина. Сад јој се чињаше, кад би онда још само неколико корака даље одмакла, да би видела незнани, а диван свет . . . да би можда срела краљевића витеза, који би ју за увек ослободио из тих зидова и очараности. V, Мрки Вук Користећи се изостанком војводиним и часовитим миром, Наленчи подигоше потиштене главе. Сазваше потајно властелски збор и одлучише да гомилом иду у Краков.