Stražilovo

455

—• Показаћемо краљу — говораху, — иевољу нашу и ране. У жалости и дроњцима стаћемо пред престо. нека нас ослободи од дивљега опришника, који се искаљују на нама! Сакупи се тада велика гомила Наленча и браће им по грбу, а на чело стадоше пан Венијаним од Чарнкова и пан Миколај од Шамотула. Дружба беше велика, али изгледаше јадно, убого : у црно зивијени или у сивим кафтанима, на мршавим коњима, без оружја. — Без обране смо — говораху, — пред безакоњем, па ћемо тако и стати пред краља... Нека он сам види, шта учини од нас Борковида влада... па нека нам да у руке мач правде... И тако иђаху. ГЈо годинама и поштовању, које му указиваху, први ту беше пан Венијамин од Чарикова. Висок, сухоњав а стар већ човек, сед као овца, борама изорана лица и мрка погледа. Од много година бораше се он с мржњом синовца свога Сенђивоја и обешћу пана Маћка. Охола душа трпљаше муке, што не могаше да нађе успешна средства, да савлада непријатеља. На уздржавање онога градића, прозванога „Одсеч", отишло је по имања — а користи не беше. Маћко се томе ругаше и као да навалице не хоћаше да са земљом сравни Одсеч, само да она сама, тим што постоји, уништава противника. Ионављаху чак Венијамину речи Борковичеве: —• Да разорим до темеља ту Одсеч, онда би је Наленчи махнули. . . а овако ноправљају, што ја деломице уништим, па се тиме сами једу .. . Усиљаваше се Венијамин да доспе до краља, ал' до селе без успеха. Ако и беше човек сурова обичаја, пристаде и на то, да сина свога јединца даде у краљевски двор, а то је нарочито учинио на наваљивање Јанка од Чарнкова и других моћнијих Наленча, у нади, да ће тај син бити посредник међу Наленчима и краљем. Али и та нада омахну. Млади Јарош Наленч образовао се, до душе, лепо на краковском двору и Вишеграду, куда га је повео Казимир неколико пута, ал' очинских се обичаја брзо отресао, а није се дочепао таке власти, да може бити успешна помоћ своме народу. То је све ужасно гризло пана Венијамина. Идући тако поред пана Миколаја од Шамотула, гледаше на све мрачно и јадаше се. Кад спази богаштину на краковском тргу и сјајно одело у грађана, кад чу весео им разговор и песме, ухвати се за главу... — На пропаст дадох ту свога сина; — викаше, — видим свуда само раскош и саблазан, а од витешкога духа ни трага .,.

Виде још с великом срџбом, како, на дружбу великопољских убогих ђавола, сви гледају радознало, а често с подругљивим осмехом. Не знађаху за достојанство Неленча, па се чуђаху с презиром убоштву. Пан Венијамин тешко уздахну. — Но, време је — рече, — да се Наленчи опет дигну. . . старе су кривице избрисане. Време је, да краљ учини правду . .. или ћемо сви изгинути! С тим речима старога Наленча стаде дружба у краљевском двору. Не пустише их одмах иред краљевско лице. Са свим ту друкчије беше, него за Локтка: велика сјајност, лепо одело, гомиле охолих дворана. Владиславу је улазио, ко је хтео, макар и не био Наленч, а камо ли тек Наленч или Заремба! А сад се је морало чекати у предсобљу, док телесна стража не јави краљу за долазак и док краљ не одговори, изволева ли одмах говорити с дошљацима, или можда одгађа разговор за други пут . . . У гомили дворана, узвишених сенатора и богатих мештана, губила се сива гомила Наленча. Згледнуше се они с незадовољством. — Ако нас отправи — шапну Венијамин, — одмах ћемо натраг.. . ГПто било да било — ја не ћу ту да чекам! Бунила се у њему бунтовничка крв Наленча. Ипак у чуду гледаше на то, што се око њега догађаше. Дворана тма, а све то накићено; пажеви у лахком, сјајном оделу, онда опет различити досгојанственици, сенатори и министри у кафтанима од кармазина са златним пасовима. За краља Локтка ниси чуо ту друго, до звекета од оружја; чуо се тешки корак витезова, који говораху кратко и заповеднички; — сад ти глади ухо шум кадиве и свиле, а говори се и хода тихо, пажљиво, као у болесничкој соби. После добрана часа испаде живо на краљева врата, заслоњена тешком макатом, млад човек, врло накићен и наочит дворанин краљев. Приђе Наленчима и рече: — За часак ће вас милостиви краљ саслушати. Само моли, да не идете у такој гомили, каку ту видим, него два и два, а најбоље само они, који су најугледнији, који су на челу . .. Намршти се Венијамин од Чарнкова. — Ми смо ту у гомили — одговори јетко, али сви смо Наленчи, сви једнаки као браћа... угледнијих ту нема него само различитих по годинама. Дворанин погледа зачуђено у лице старога Наленча и неприметно се осмехну. Рашири руке. — Така је краљева воља ... — рече, — ја не могу шта ...