Stražilovo

456

— Само ие знамо, ко нам објављује ту вољу, одговори дрско Венијамин, а у гомили Наленча стаде се дизати жагор. Дворанин се, с осмехом, учтиво поклони. — Ја — одговори, — краљев дворанин... Јан Закљика. — Изволите јавити краљу — рече Венијамин, да ту чекају Наленчи од Шамотула и Чарнкова, скупа с другом честитом великопољском властелом. Имамо важна посла, а сваки хоће да види лиде господарево.. . Закљика се још колебаше, ал' у то упаде у собу млад човек, истих година, као и први дворанин, једнако кићено одевен, лепа и умиљата лица. Висок беше као храст, а витак и гибак као трска. Уочив Венијамина, полети к њему и паде му к ногама. — Добро дошли! добро дошли оче! — повиче. Венијамин с великом важношћу и готово узрујан обухвати оберучке синовљеху главу, подиже га и притисну на груди. — Зар је то ваш син ? — рече Закљика, — но, честитам . . . код краља је у милости, а ми га сви љубимо . .. Идем онда јавити краљу ; јамачно ће му бити мило, што сте дошли. . . И изиде. А јамачно беше истина што је говорио и млади Неленч мораде бити врло омиљен, јер за час се развуче маката, која покриваше врата и Наленчи сви листом беху пуштени у краљеву собу. Краљ стојаше код стола. Једном руком се на н> наслонио, а другом је гладио браду, и гледао преда се врло достојанствено. Подаље стојаху обични саветници краљеви: Јашко од Мељштина, Добјеслав Фредро, Јануш Сухивиљк, а међу њима витез сав у оклопу, плећат, силан узрастом и снагом мишице — победник чешки, храбри Прандота Галка од Њеџвеџа. Уђоше Наленчи и поклонише се краљу, приклекнувши. — Челом бијемо пред тобом, милостиви господару! — узе реч Венијамин — и дођосмо да кривде своје и великопољске земље изнесемо пред величанство . .. Краљ смрси обрве. — Кривде? — понови. — А како да се у том краљевству о ничему другом не чује? Са свију страна тужбе... а ја толико година радим, да не буде кривде... Суздржа се и за часак: —• Устаните! — рече пријазно, видећи, да Наленчи остадоше на колених. — Род је ваш моћан,

велик и има знатна утецаја. Како је то, да допуштате кривде? Настаде тишина. Наленчи поустајаше, али пи•гање краљево дирну јемачно у тугаљиву ствар, јер нико се одмах не усуди да одговори. Док се опет одазва пан Венијамин, истичући се напред: — Милостиви господару! — рече. — Год наш снађе тешка казна ... Некадашње заслуге Доброгоста Наленча од Шамотула, који је разбио силу глоговскога кнеза, а вашем драгом оцу, витешком краљу Владиславу, прокрчио пут у Великопољску, избрисане су без трага ... Ни опроштење краљево, ни победа код Иловаца не опраше кривце Винчеве .. . тишти она нас, као клетва ... у наточ његовој смрти окрутној.. . ћуташе за час, па додаде с нагласком: — Окрутној, а — некажњеној... Краљ се опет намршти. Не рече нигата, али очевидно беше, да га вређа говор Венијаминов. Федро шапну Сухивиљку: — Дрско збори тај Наленч .. . Споменуо је заслуге Доброгостове, како њему ваља захвалити, што је Великопољска наша, а не тајећи издаје Винчеве; додао је с нагласком о победи код Пловаца, о опроштењу краљевом и некажњеној смрти ... Смео је ... Јануш од Стрељче климну главом. — Ужасна се безакоња догађају у тој Великопољској — рече, — знам ја за то. А Венијамин је честит човек . .. — Имате сада писано право — говораше даље Казимир, — оно предупређује кривде ... А кад краљ спомену право, гласан се жамор диже међу гаљахтом. Казимир грозно погледа; читав му лик доби на једаред друкчији израз. Отоич бегае умиљат и чисто изнурено гледагае преда се, а сад се исправи, нарасте у њиховим очима и постаде величанствен. Стиснутом песницом удари о сто. Видига одмах господара, који заповеда и хоће да га слушају, и који је кадар, ако устреба, силом натерати на послушност. — Чуо сам ја — рече, — како се многи од вас буне против писанога права и чезне за старим, обичајним ... Али, то је залудна ствар! Сигурност тога краљевства и његов ред захтевају, да се сви покорите тој највигаој власти, која се зове правда. .. — То је малопољско право! — крикну један Наленч, — а ми смо од памтивека Пољаци и имамо своје право . .. — Гле сад! — прекиде гневно краљ. — А ја вам кажем: То је право ваше и биће ваше. А ко иротив