Stražilovo

477

јој сте говорили, није била године, које сте ви изволели рећи, већ доцније (или раније). . . те и те године.« И верујте, књижевници на то оћуте, не из куртоазије према једној дами, већ из најиростијег разлога — оћуте за то, што је госпођа Мијатовићка имала право. Поред тога је као права Енглескиња још и ретко религијозна, и упоредо са духом негује и тело, за то и јесте вазда добра здравља, вазда чила и неуморна. Но има једна врлина, коју не могу ћутке прећи, и која је уздиже до идеалних висина старих Римљанака, а то је њезина искреност. Било је дана, када министри краља Милана нису хтели краљу да рекну што год, за што су знали, да му је лично неповољно, и тада би редовпо госпођа Мијатовићка примила на себе ту тешку задаћу, и она би свагда краљу рекла, шга мисли о овој или оној намери, о овом или оном делу краљеву, и то би му рекла свагда у очи, отворено, без кићења, не штедећи ни мало његову осетљивост. Краљ је Милан јако уважавао ту искреност госпође Мијатовићке, и када је захвалио на престолу, дао јој је за спомен свој велики портре са врло ласкавим натписом и захвалом на њеном искрепом пријатељству. Искреност госпође Мијатовићке није могла добити лепшега признања, него што је добила онда, када се један краљ растајао с престолом својим, па се и у томе часу сетио оне особе, која му се често једина усуђивала да у очи рекне оно, што су многи и многи мислили, али нису смели да му кажу, док је седео на престолу краљевском! Така је ето госпођа Елодија Мијатовићка! Нико ваљада не осећа као ја, како су бледе ово боје, којима је њену узвишену слику моја невешта рука насликала, но то ништа не смета, да госпођа Елодија Мијатовићка остане велика, да као узор послужи свима нашим Српкињама. Да! Ерасна је то и величанствена слика! Велика је то, права жена, жена у.ат' ^оуЈјг. Па како опда да се Српство не поноси, што му је у део пало, да је покћери! Но мора се признати, да се и Српство трудило, да колико-толико даде и видљива знака своје благодарности на услугама, које му је учинила. Госпођа је Мијатовићка добила призпање од »друштва црвеиога крста« у Београду и безброј адреса и захвалпица од општина, друштава, ђака и сиротиње. Краљ ју је Милан

одликовао официрским крстом светога Саве, а краљица Наталија својом медаљом. Њезин иревод српских народних песама о Косову узидан је у темељ споменика косовским јунацима у Крушевцу, а у Србији ће свако с највећим поштовањем скинути капу, чим чује, да се спомиње име госпође Елодије Мијатовићке. Али није то ни сјај ордена њезиних, ни множина писмених захвалница, које је добила, што ме управо заноси, кад помислим на изразе захвалности, што је до сада добила. Мене друго нешто може да одушеви, а то је, кад отворим ремек-дело српске историјографије, Чедина »ђурђа Бранковића«, па одмах на ирвој страни прочитам ове речи пуне значаја и пуне осећаја: »Ово моје прве веће историјско дело посвећујем мој ој жени у захвалност на симпатији. којом је пратила овај мој рад, и на помоћи, коју ми је указала преписујући ми изводе из историјских извора.« За мене је ово иосвета над посветама, јер се у њој најсјајније огледа, колико је госпођа Елодија својим радом и подсгаком донринела, да Чеда постане Чедом, и колико Чеда уважава ту заслугу госпође Елодије. Но госиођа Мијатовићка није жена ташта; она није радила и писала ради славе и ради какве захвалности, већ је радила и писала, што ју је на рад гонио сјајни дух њезин и осећаји правде. Она најлепшу награду за труд свој тражи у томе, да се исиуне сви они захтеви правде и правице, за ко.ју се она читава века свог борила. И као што је дочекала победу иравде, оличене у ствари американских робова, за које се таким жаром заузималг у младосги својој, нека би Бог дао, да дочека и победу оне праведне ствари, за коју се заузимала и борила читавог брачног живота свог, нобеду ствари, у коју свиколици са њом заједпо неноколебимо верујемо! Но ми се ипак за то морамо паштити, да јој се свакад захвалнима покажемо, а верујте, да јој се кћери народа српског не ће моћи лепше одужити, него ако се свагда буду сећале те ретке жене, ако је буду ноштовале и трудиле се, да задобију врлине, које красе срце и душу госпође Елодије Л Мијатовићке, а нарочито ако буду изучавале историју српску и умотворине народне, које је госпођа Елодија пригрлила, као права Српкиња. Ово друштво, у коме се ја сретним осећам што могу данас беседити, већ врши ту племениту задаћу, за то је ово друштво позваније, пре него