Stražilovo

493

зило, да је већина болесника у оним кућама, које се снабдевају водом из једнога истог извора. На близу вите тога извора има мајур. На том мајуру настанила се иека жена из Париза, болесна од тифусне грознице. Као што је обичај код сељака, изУ Бечу , 16 јула 1893

меци ове болесне жене бацани су на ђубре. Доктор Дионис проспе на исто ђубре воду, обојену фуксином. За двадесет минута после тога била је у извору вода обојена, оставши иначе са свим бистра. Ето где је била причина злу! Лонаи Стефановић Виловски

Т Т - Т.Т Тј^ 1 Г У. лг* С>ЕЗ-П-ЕЗ<>

С 0 Њ А К 0 В ОД ЂОРЂА ^Јшн&дО је само овлаш познавао ту чудновату Рускињу. коју је судбинина ћуд или ^ боље рећи смела, енергично снроведена идеја професора Митаг-Лефлера отерала на север, сетиће је се као малене, ситне женске, млађане појаве са сјајним, оштрим очима; била је мал те не лепа, ма да јој је кожа прилично већ била увела; дрте су јој биле ванредно покретљиве, међу очима је имала мислилачку бору, која је на мушкарце деловала до душе не као неженско нешто, но тек ипак као нешто неутрално. Непрестано се кретала а разговарала се са немирном, чисго напорном живахношћу ; како је пак ишла за тим, да за све нађе најка рактеристичније ознаке, то је за по сата разговора измењивала по три четир различна језика. За том спољашњошћу боравила је душа, која је тежила и патила, љубила и патила, зажаривала се и патила, борила се, побеђивала и — како се вазда осећала растргнута — патила, душа, која, ма како да је била смела у опасносгима а храбра у несрећи, ипак није кадра била више да добије до ли само окрајке и комадиће среће, нити је налазила среће у оном, птто су други сматрали као њену сврху и што је она у обиљу посгигла. У раној младости, по тадањем руском обичају, вента ради се удала за свога мужа, нрофесора Ковалевског, не би ли добила слободу, да сме путовати, учити, живети по вољи. Ну одношај је тај тако схватила, да је од свога мужа тражила много а сама није давала ништа. Касније се одлучно једно другом приближили муж и жена и за тим је дошло неколико година правога брака. Брак се међу тим, без праве кривице с њене или с његове стране, опет разрешио а наскоро за тим обудовила је госпођа Ковалевска.

А Л Е В С К А ВРАНДЕСА Њен ванредни дар као и бујна јој личност стадоше се сад развијати бурном наглошћу генијалности. Године 1883 дође у Штокхолм и за кратко је време постала онде средиште душевнога живота. Озбиљна и господствена у понашању, саркастична према свакој осредњости, но духу права аристократкиња, каква је већ била, утецала је привидном отвореношћу, за којом се ипак крила пека јогунаста закопчапост, пгго се тиче онога, што је њу највећма обузимало Брзо је била готова са Штокхолмом. Говорила је, како је онде познала сав свет и с иоља и изнутра, па је стала тражити нове надражаје за свој унутрашњи живот. Као што је обично сама за себе говорила, била је циганске нарави, те је све, што човек разуме под изразом грађанске врлине, било њојзи гнусно. Ту црту у свом карактеру доводила је отуда, што је међу мајкама својима имала и једну Циганку. Ипак је исто тако нарав њених душевних својстава крива била тој големој тежњи за променом и душевним дражима. Што год је научно радила, свиме је тим даље развијала идеје свога славног учитеља Вајерстраса, а није кадра била ништа створити песнички а да о својој теми непрестаио с другима не разговара. Како јој Штокхолм не даде довољно душевне хране и подстака, гледала је да оде оданде. Обично је, и нехотице вређајући своје шведске пријатеље, говорила, како је пут од Штокхолма до Малмеја .једна од најлепших железничких пруга на свету, а напротив пут од Малмеја до Штокхолма пајружнија и најдосаднија пруга, што је познаје. Није се само својим имнресибилитетом показивала правом женском. Крај све своје иде-