Stražilovo

494

јалне смелости била је ванредно плашљива. Глас, крава, пас могао ју је заплашити. Толико је била непрактична, да није могла никаква пута сама да нађе, није умела сама да купи себи одела, а са нравом је страшћу радила оно, што би видела да јој раде пријатељи. Годиие 1885-86 стадоше Соњу Ковалевску мучити црне мисли о судбини јој и жалост, што јој се у животу не даде да јој се испуне најтоплије њене жеље. Запосила се тада за свезом међу мужем и женом, у којој би интелигенција једнога нотпомагала интелигенцију другога те би се интелигепција обојице у љубавну одношају спојила у заједнички рад. Према томе је најврелија тежња њена ишла за тим, да нађе човека, који би на тај начин постао једно са њеним ја, те је уверење, да га нигда ни до века не Ке иаћи у Шведској, учипило јој боравак онде несносним. У ње је била права она женска потреба, да је свет већ на по пута до сврхе раду јој разуме, да је при сваком малом напретку осокољава и да јој се диви, ма да је за научан рад имала сву ону чисту, снажну одушевљеност човека од науке, па и ограничење, које такав геније за апстрактно по природи већ са собом носи: мало смисла за природу а скоро никаква за образничку уметност. У толико је чудноватији песнички н>ен дар. Веома поучно и занимљиво описује Лефлерка, како су њих две заједно радиле на драми с натписом »Борба о срећу«, за коју је Ковалевска дала идеју; поучно описује ова сама себе, као ону Алису, која снева о том, да другом човеку буде ирво, једино биће — нешто, што никад није било суђено Соњи Ковалевској. У почетку године 1888 познала се с човеком, који је био позван да игра главну улогу у њену животу и који јој се одмах при првом површиом састанку свидео као најгенијалнија личност, с каквом се игда срела. Био је њезин земљак а у оно се време одазвао био позиву у Штокхолм. Писац ових редака, који је био његов познаник још пре но што се Ковалевска познала с њим и баш на путу у Штокхолм упозорио га на то, да ће онде затећи славну земљакињу, може само посведочити, да је човек, коме се она сад свом душом одала, био ње достојан у сваком погледу. Тешко ће човек, па и у Русији, наћи топлију, бујнију, тако савршено љубави досгојну нарав. Пола научник, пола грапсењер, пун духа и надмоћне уви-

ђавности, свеж па ипак искусан, домишљав па ипак добра срца, господствен па ипак здрав у бићу свом, по лику и стилу доброћудан горостас, имао је, кад се упознао с Ковалевском, озбиљну судбину за леђи а сносио ју је без и једне речи тужбене, скоро са осмехом. Због назора му — у иредавању као учигељ свенаучишни претпоставио је био енглески устав руском — скидоше га са звања у Москви и то га отера у туђину. Симпатија и поштовање, које је Ковалевска с иочетка осећала према њему, нагло је прешло у страспу љубав. Он је запроси. Ну она, мислећи да је он више поштује но што је љуби, одбије га у први мах, у нади, да ће га мало по мало са свим задобити. Али како је била нехармопична темперамента, тако га је мучила захтевима, које је на њ стављала, а још више љубомором, тим најнесрећнијим својством свога бића, да се идућих година све једнако растајали у неспоразумљењу и горчини. До дна душе прожета том страшћу морала се удубити у велики математски рад, који је ваљало да јој прибави почасну награду француске академије. Сва се сатарила у расцепу међу чисто душевним и чисто страсним захтевима своје нарави. Као женски геније није кадра била са свим да утоне у одношај према човеку, кога је ипак у слепој страсности цела тражила за себе. Чини се, као да је он спрам ње охладнео баш с тога, што је видео да се сва задала за послом, који ни у каквој свези није био с њиме. Он је био сведок њена тријумфа у Паризу. Обасипали су је почастима, каквих донде никоја жена није добила. Ну она кр чј свих тих тријумфа није била срећна. Није могла да се савлада па да се одрече свога рада, као што је била жеља њена љубавника, па да буде ле жена, а с друге је стране својом сграсном, тиранском љубомором стављала осећаје његове на пробу, коју нису могли дуго одржати. Тада настадоше времена, у којима јој живот не знађаше другог садржаја, до наде писму, чежње за писмом, очајања, ако писмо не дође те неспоразумљење и даље потраје, весеља и радости, ако писмо, тако одавна ишчекивано, дође. Лефлерка фино и вешто описује, како Соња Ковалевска, по ручку код Жонаса Лија у Наризу, где ју је сву занело то, како Ли разборито, са пуно љубави схваћа њену нарав, палази писмо у хотелу па јој се већ