Stražilovo

484

најзад лажно. Ја сам био тада још врло млад и пеискусан па несам још ни знао, како навика и усиљавање, да човек риторички и с ефектом говори, лажна интонација и манири могу овладати човеком тако, да их се не може никако одрећи ни оканути: то је проклетство у својој врсти. Доцније ми се с времеиом десило тако нешто с неком дамом, која ми је с таким надувеним језиком, с таким театралним гестовима, с таким мелодраматичним дрхтањем гласа и с таким превртањем очију причала о утисцима, што их је учинила на њу смрт њезина сина — о својој „неизмерној" жалости, о томе, како се боји за своју памет, да сам ја најзад помислио у себи: „Како се ова госпођа крши и ломи! Зацело неје волела својега сина!" Но носле недељу дана чуо сам, да је та госпођа заиста полудела од жалости. Од то доба сам много више пазио на своје пресуде и много мање сам веровао у своје прве личне утиске. X. Историја, што ми је причао Тегљев, беше у кратко ово. Имао је у Петрограду, осем деде у високу положају, још и тетку, жену не висока полозкаја, али доста богату. К.ако неје имала деце, то је узела под своје сироту девојчицу из сељачког сталежа, прилично је образовала и сматрала је у свему као своју кћер. Име јој је било Маша. Тегљев се виђао с њоме скоро сваки дан. Најзад се свршило тиме, да су се обоје заљубили једно у друго и Маша му се била подала. То је изишло на глас. Тетка се на то страшно ражљутила, па је срамно отерала несрећну девојку из своје куће, преселила се у Москву, где је узела нод своје девојку из виших сталежа те је учинила својом храњеницом. Маша се вратила пређашњим својим рођацима, бедним и пијаним људима. Ту је претрпела и препатила горких часова. Тегљев је обећао да ће је узети но неје испунио својега обећања. Кад се последњи пут видео с њоме, морао је одлучну реч казати: она је хтела да дозна истину — и дознала је. „Но, рече она — кад се

не могу назвати твојом женом, то знам, шта ми ваља чинити". Од тог последњег састанка прошло је више од две недеље. — Ни за часак несам сумњао у значење њезиних последњих речи, додаде Тегљев; уверен сам да је себи одузела живот, и. .. . да је то био њен глас, да је то онп мене звала.... са собом .... Нознио сам јој глас.... Шта ћу! Такав је крај! — Па за што је несге узели, Илија Степанићу ? запитам ја. Ви сте је зар престали љубити ? — Не; ја је и данас страсно љубим! Ту сам, госнодо, мало застао код Тегљева. Пао ми беше на ум неки мој познаник, човек врло разборит, који је имао врло гадну, доста неразбориту и сироту лсену те је био веома несрећан у брачном животу — па кад сам га запитао: за што се оженио? Ваљда из љубави? — одговорио ми је: „Баш не из љубави! Него тако!" А овде опет Тегљев страсно љуби девојку и не узима је за жену. Шта је то? ! И то је ваљда — тако ?! — Па за што се не жените? — запитам га и по други пут. Збуњене и чудне очи његоие блуделе су тамо амо преко стола. — То се. ... са мало речи .... не да исказати, поче он, запињући. Вило је узрока . . . . А при том још она .... сељанка. Па и деда.... морао сам и њега имати на уму. —- Деду ? повиках ја. А ког ће вам врага деда, кога видите тек само о новој години, кад одете да му честитате? Ваљда рачунате на његово богатство? Та и у њега има туце деце! Говорио сам са жаром .... Тегљева је то мало застидило, по је поцрвенео .... поцрвенео не подједнако, већ месгимице у лицу.... — Молим вас, немојте ми читати лекције! рече најзад тихо. У осталом ја се не правдам. Уништио сам јој живот — па сад треба да платим тај свој дуг Ту спусти главу и ућута. Ја песам могао на то ништа одговорити. (Наставиће со)

МРКИ ВУК

иетоги.тски роман адама креховјецкога превео с пољског РАЈКО (Наставак)

: одизаше се и други витезови, гледајући ра' дознало. Некима се очи зажагрише, кад видеше жене, које^ бојажљиво стајаху, жмиркајући очима од жестоке светлости са буктиња. Неке рукама заслањаху своју наготу.

А мушкарци, мрмљајући неразумљиве речи, то у угарском то у другим језицима, падаху на колена и удараху челом пред Маћком. — Маду пг! Војводо! — викаху некоји, пружајући к њему руке, не би ли га умолили.