Stražilovo
485
Очевидно их снопао страх, кад видеше нијане витезове. — Бичујте се! — викаху. Уставши, сврсташе се тада бичевници у средини велике собе. На челу стајаху два млађа с барјацима на високим копљима, даље два друга ношаху запаљене буктиње и мицаху се с места, а за њима се помицаше читава гомила, обилазећи око стола и око витезова, који их гледаху радознало. Иђаху један за другим, обнажени до појаса; на главама имађаху фратарске кукуљице, а бедра им беху покривена платненом крпом, која се спушташе до колена. У рукама држаху мале бичиће од четири струке с чворовима на крају. Иђаху певајући, а сваки час приклецаваху и онда се дизаше врисак различитих гласова. .. звиждаше ремење у ваздуху и падаху ударци на обнажена плећа. Крв бризгаше обилато. Само се један од те гомиле не маче од врата; пе беше ни обнажен, него имађаше на себи сив кафтан, дуг преко колена, а у руци држаше високу шубару. Проседа коса падаше му, у нереду, на рамена. Стојаше и гледаше намрштено преда се, а очевидно гледаше да сакрије плећима за собом младу женску. Беше то девојче у цвету прве младости. Бујна, црна коса, раснлела се, па ју покриваше целу. Имађаше на себи платнену кошуљу, дугу до чланака, свезану нод вратом и око паса. Жарким, а као угљен црним очима извириваше усплахирено иза старчевих плећа; испупчене црвене уснице на полак отворила и показивала беле зубе, као млеко. Скора ју одмах спази. Иоскочи живо и хтеде да одгурне старца. — Дај ми ту девојку! — викаше. Старац се не маче ни за корак, и брже боље гледаше да заклони девојку. Рашири руке. — Дај ми је! — врисну Скора и зграби старца за руку. Али тај не уступаше. Нлгама као да се укопао у земљу, да га Скора не могаше ни помаћи. Трзао га је за руку и смејао се од беснила. — Хоћеш ли откупа, стари лопове! — дераше се. ■— Хоћеш ли откупа за ту . .. е1ас1б 1е/шу, даћу ти га . .. и венчаћу се. — То није девојка на продају! — одговори стари Угрин. — Није е1ас!б 1еапу. .. него ћајаскт, моја ћерка!. . . — Венчаћу се с њом ... — муцаше пијани Скора. — Има ту тевтонски поп ... свршиће церемо-
нију, па ће бити сватова — ћагаава^! .. . Валдемару! — дрекну — Валдемару! А на ту вику нриђе му од стола мален, дебео човек, црвена лица и спузлих образа, који се светљаху, као да их је ко намазао озго машћу. И тај се љуљао на ногама, а широким дланом сваки час отирао лице и дебеле, црвене усне, које се смејаху. Гледаше сивим, маленим очима и климаше главом па Скору. — Помоћи ћу, брате, помоћи! — муцаше немачки, промуклим гласом. — Ја сам поп ... да, да ... венчаћу ! Ако и јеси, Скора, ђаволе ... ожењен !... Али ништа за то — говораше даље, примичући се к старцу и гледајући на поплашено девојче, које грчевито пријањаше уз старца —, ништа за то ! Сад се све сме!. .. Папа је у Авињону ... Гим је празан, а Бог је далеко!... 0, Негг Језш!... лепе девојке!... — 1а(;еп! Меп! Божс! — понављаше стари Угрин, гурајући се са Скором. У тај мах пође Шчедрику за руком, да зграби девојку за руку. Ухвати се за њу свом снагом, па ју стаде вући к себи. Онај тевтонски поп, Валдемар, отискиваше старца, који викаше, али му се глас није чуо у опћој галами. У том натезању Скора трже девојку тако јако, да се нагнула к њему, а он десном руком раскиде врпцу, која јој везиваше кошуљу под вратом, и обнажи снажне, беле девојачке груди ... Девојка пренеразкена врисну, а стари јој отац, опростивши се за час Валдемара, навали бесно на Скору. Стисну жилаву, велику песницу и подиже ју над главом Шчедриковом, који, већ са свим ван себе, тезмаше само ону девојку за собом, на средину собе. Настаде ужасна забуна. Сви сада опазише ону девојку распуштене косе, поцепане кошуље, на полак обнажену, а таку лепу у њеној престрављености. Вучена од Скоре, пузала је сада по земљи, паднувши на колена; спуштеном главом, слободном руком и увојцима косе гледаше да сакрије наготу своју од очију гледалаца. За њима трчаше стари Угрин с измахнутом песницом, а даље се натурила граја пијаних уз цику и вику. Стари стиже Шчедрика. Мораде бити велика снага у тога човека, или боље: велика љубав к тој ћерци, јер, кад му пође за руком да отисне 'Валдемара, гурну сада Скору тако, да је пијани витез пустио руку девојци, забатргао се и треснуо, колики је дуг, носом о земљу. Диже се смех и вика.