Stražilovo

487

Девојка се устезаше. Обузимаше ју све већи страх. — Буди милостив, краљу ... 1пга1у ! — прозбори ! — Не бој се. .. — одговори Јанко. — Ходи са мном! Узе ју за руку, подиже и одведе до врата. — Шта радиш? — викаху други. — Враћам јој слободу! — рече Јанко. — Усуд ми је досудио њу и н>ена оца.. . Дајем им слободу! Отвори врата и довикну стражи: — Ту девојку и оца јој да сте пустили на капију ! Она, од тешка чуда, испрва не поверона. Гледаше на Јанка и лице јој се полако озари неисказаном радошћу. Наглим покретом саже се и пољуби му руку. — Бог вас чувао! —■ шапуташе. — 1з1еп! 1в1;еп! А око стола диже се сада жамор и подругљив смех. — Проиграо је све, па и разум изгубио! — говораху. А Јанко оде полако од врата, приђе столу, узе пун пехар, испи, паде на клупу и подлакти се сав замишљен. Од тога часа гледаше Борковиц радознало у њега. Сеђаше он на својој столици, разбалаћен: раскопчао кафтан, па хладио груди. Говорио је ћутљивом Сенђивоју, час по час погледајући на витезове, то на оне, који спаваху, то на играче, то на оне, који су још пили. — На читавом свету — говораше полугласно, али одлучно — нема таких раубурга, као у_ Немачкој. .. Дивље су то звери, дурашне а окрутне ... — ђаволи! промрмља Сенђивој. — Уз то глупи — говораше даље Маћко. Немци мисле, да сам ја њихов — а ја сам их ухватио за чупе, на не пуштам ... С њиховом ћу помоћу уништити Ханзу, немачки ће трговци у просјаке, а ја ћу довући овамо њихово благо и бити краљ у тој пустињи . .. Засмеја се гласно и дебелим језиком овлажи изгорела уста. — Казимир — настави даље, као сам себи —■ нека буде краковски краљ... а ја ту! Све је готово ... само ми ти Наленчи сметају . .. Али то није ништа! Имам готову војску . .. брандебуршки ми је марграф још обећао помоћ ... овдашња ће шљахта листом за мном против малопољскога права . .. гомилу Наленча сасечем . .. и бићу господар!.. . А онда ће се уверити та охола кнегињица, шта сам ја . .. не хтеде бити права жена — онда ће бити ... — Чувај се жена! — прогунђа Сенђивој, чувши последње речи.

— Ха! Ха! — засмеја се Маћко. —- Једну сам протерао, другој ћу се осветити ... а трећу ... Заћута на једаред — очи му блиснуше; вал крви удари му у главу. — Трећа... — муцаше — трећа ће ми за све платити .. . — Невером! — доврши Сенђивој. — Бој се невере!... — Лажеш, крвави ђаволе! — вриспу војвода и грмну шаком о сто. — Та не ће изневерити... јер не зна, шта је невера, не зна ни других људи, ни друге љубави, осим моје ... У тај мах витез Јанко изведе оиу девојку и нусти на слободу. Сенђивој показа на њега главом. — Невере се бој. .. — понови. — Јанко је опасан ... има меку руку и меко срце за жене. На то ђипи Борковиц. — Опазио сам ја већ то. . . — рече. — Изгледа, као да му је жао, што је наш витез, што је Вук... А за што је дошао ? — Од куће га је протерала маћеха... — одговори Сенђивој — па је дошао, али му је жао . . . Маћко се диже с места, приђе Јанку и метну му руку на раме. •—■ Јанко! — одазва се. — За што пусти ту девојку ? — Моја је била — одговори млади витез дижући се. — Усуд ми је даде, а ја јој повратих слободу. — Ироиграо је све, па га је спопало очајање! повикаше други. Борковиц га узе за руку и одведе од стола к прозору, на коме се већ одбијаше рујна зора. — Замишљен си — говораше. — Шта ти је? Нит' хоћеш девојке, нит' те привлачи плен, нит' се отимаш у бој. . . Јанко погледа у Маћка. Глас војводин беше пригушен, а изгледаше лагодан. — Не ћу! Ништа не ћу !... — повиче млади витез у жару, који му нехотице истисну те речи из груди. — Једна је само девојка на свету, коју желим, и један плен, за којим жудим !. . . — Где је та девојка? — запита Маћко Јанко ћуташе часком, а после на једаред дшке главу и јасним се очима загледа у намрштено лице Ворковичево. Знађаше он, да га воли војвода, који, као да хоћаше да пггеди његову младост, са свим друкчији беше спрам њега, него спрам свију. Еле и у разговору беше млади витез смелији с војводом — уздао се у његову наклоност према себи. И сада дакле одлучи да буде искрен.