Stražilovo

488

— Војводо — рече — хтедох да вам то доцније кажем .. . али казаћу сад ... Ви једини можете само скинути сету с моје душе, која је пала на њу.., Та је девојка ту . .. — Ту!. .. — крикну Маћко тако гласно, да се чак Сенђивој трже. И хтеде још нешто рећи, али се умери и мирно запита: — Ту ... где ? — У замку — говораше даље Јанко. — Можда ћерка ваша .. . или службеница; ја не знам. Ако је ћерка — ја сам Заремба, по роду сам вредан.,. дајте ми ју за жену! .. . Лице војводино побледи тако, као да је ко на једаред исисао сву крв из њега. Усне му дрхтаху, а нлави блесак стрељаше из очију. Откренуо се, да не покаже младоме витезу те промене, а десном руком тражаше штилет, који је увек носио уза се за појасом. Ухватио га и пребирао прстима по дршку, као да се њиме забавља или претвара. — Кад си ју видео?... Јеси ли говорио с њом ?. .. — запита пригушеним гласом, који се ламаше у грлу. — Једном, не давно — одговори младић, који замишљено гледаше у прозор и не опажаше промене на војводину лицу. — Не давно, кад вас не беше дома, обилазио сам рано градску стражу. Ишао сам бедемом и стао замишљен пред високим зидом, ко.ји дели други део замка. Од пусте радозналости попнем се на тај зид и на једаред спазим под својим ногама лепу башту, осветљену првим зрацима сунчаним, ледину, као кадивени ћилим, мноштво дрвета начичканих зрелим родом, а у сред њих девојку тако лепу, као надземаљско божанство. Спазивши ме, престрави се испрва, а после се загледа у ме таким очима ... — Шта онда ? Шта онда ? — прекиде Борковиц. — Јеси ли говорио с њом?.. . Читава прилика војводина дрхташе сада, као да ју тресијаше унутарња језа; груди дисаху дижући се, час се силовито спуштајући; уста се грчевито кривила... — Јеси ли говорио с њом? — нонови. — Не могох . .. беше далеко .. . а ја се не смедох приближити. .. Али ју видех после други нут, и трећи, и четврти ... Смешкала се на ме и гледала тако .. . — Знаш ли, како се зове? — прекиде опет Маћко и глас му заструга у котлацу. Извади штилет, па глађаше прстом оштрице, кријући га за леђи.

— Шта је вама, војводо ? — запита на једаред Јанко, погледавнш на Маћково лице, искривљено, страшно ... — Знаш ли, како јој је име? — понови ЈЈорковиц, хватајући Јанка за гушу и утапајући у његовим очима свој огњевит поглед. — Шта ти је, војводо? — понављаше Јанко, силећи се, да рукама отисне Маћкову песницу, која га дављаше. — Како је име тој девојци? — крикну Борковиц. — Чуо сам . .. неко ју викао .. . Мар ... та! измуца Јанко, отимајући се. У том часу глухо јекиу и бесилно се сруши на земљу .. . Штилет Маћков, сјурен до дршка, стрчаше му из груди. Сви витезови већ спаваху. Једини Сенђивој, наслоњен на сто, гледаше равнодушно, како Јаико пада. — Већ мртав? — промрмља, дижући замагљен поглед на Борковица, који стајаше опет уз њега, блед и ћутљив. — Мртав — потврди Маћко. — Сувише је знао... могао је бити издајица. — Па добро — одговори Сенђивој. И завлада глухо ћутање. Буктиње догореваху на зидовима, димећи се и сичући. Пламен им бацаше још трепетљив блесак на оружје и оклопе и гмизаше по зидовима скупа с праменима дима, — али у соби беше већ видно од дневне светлости. Тим одвратније изгледаху сада, спрам тог раног свитања, дивља лица пијаних витезова: зелена, подбухла. Тим погодпије одсеваше бледо, мртво обличје витеза Јанка. Лежаше на узнако с притвореним очима, с устима раширенима Мартиним именом, које му беше носледња реч ... Из одела, промочена крвљу, која је истекла из ране, капаху полако крунне, црвене капље и мрљаху земљу . .. Војвода стајаше часком, дишући од силовите узрујаности, а после на једаред скочи, откиде једну буктињу са зида и трком отрча у даље собе. Сенђивој гледаше дуго за њим, док се не утиша одјек његових корака у даљини; најзад махну руком и прогунђа: —- Пропао човек!.. . Опет жена! . . . Пропао човек! После се преврну на клупи, затвори очи и нокуша да заспи. Уморан беше и нијан. У глави му се сноваху неке слике давне прошлости .. . детињства . .. младих годипа. И он беше негда, као тај Јанко, витез.. . И у његову срцу гораше жар млађани, а