Stražilovo

579

К 0 ВЕРНО ЉУБИ

(^лудвиг пфау)

о верно љуби остављен од људи, За њима много не треба да тужи: Природа њега умиљато грли И осмех ведар са свих страна кружи. Цветају доље, одјекују брда, И све га здрави, куда год се крене; ћа тужна места о љубави шапћу И тихо поју слатке песме њене. Земље му_. мило прислушкују жеље И свет му свуда, куда год се креће, Љубави знаке, на чаробну путу, Простире свеже, мирисаво цвеће.

У груд'ма својим тице носе песме, Његове песме и љубавне ваје, И поју путем, док не стигну најзад Његовој милој, у далеке краје. Иољупце жарке шаље милој својој По шумском шуму, по ветрићу лаком, И мења зиаке љубави дубоке У свету белом, на кораку сваком. И ову љубав штите звезде саме, На плавом небу, простору бескрајну: Простиру мило кроз даљину мрачну Од срца срцу своју стазу сјајну.

Берн

Природа њега умиљато грли, И осмех ведар са свих страна кружи: Ко верно љуби остављен од људи, За њима миого не треба да тужи. П 0 3 Д Р А В

с. д. м

Т/

^!Г\ад код моје дођеш драге, ?> *'Поздраве јој носи многе, Пита л', како мени иде: На обадве, реци, иоге. Берн

(из ,,ууимрвк.нош<1''-А) Ако пита, јесам болан: Реци, да ме већ гроб крије; Кажи, да ћу сутра доћи, Ако тада сузе лије. с. д. м.

НОВИ СТАН

ИРИПОВЕТКА ИЗ БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА (Свршетак)

ошао је најзад и дан, кад је Милан случајно дознао за њихову давнашњу љубав. Био је празник. Милан је добио од оца новаца, Као обично одликовао се услужногаћу. Хтео је да изненади своју газдарицу и мислио је, да је одведе у нозоригате. Радосно је утрчао у Марину собу. — Госпођо, спремите се! —- Како ? . . . За гато ? — Хајдмо у позоригате . . . Али брзо само!. . . Ево већ је седам сати . . . — Али . . . — Нема ту »али«, већ спремајте се! . . . Извадио сам и за вас улазницу.

— Због чега? — Расположен сам . . . Ево вам улазница. Паја је посматрао овај иризор. Гледао је нетренимице час Милана час Мару. У лицу је био блед као крпа. У један мах скочи и зграби из Миланових руку улазницу. — Ти, Маро, не ћеш ићи! . . . — Шта то значи? — проговори Милан изненађено. —• То значи то! — одврати јетко Паја, цепајући улазницу на комадиће. —- Пајо! — упаде Мара. — Шта радиш? — Забрањујем ти да идеш! Разумеш ли ме? А сав цепти као прут.