Stražilovo

582

Паја као укопан застаде, као да хтеде иешто рећи, гледећи дуго за Миланом, па најзад бесвесно пође и сам у противну правцу. На све стране говорило се у велико о рату, који као да је био на прагу, али се позитивно није знало, на коју ће се страну. То се чувало у главама оних, који ведре и облаче. Штампа свих политичких странака поздрављала је овај неодређени рат. И ђачка омладина свих београдских гакола сгавила се у бојни ред под заставу за ослобођење Српства. Нема сумње да ни Милан није изостао. Како су се радосно кренули на границу. Замиптљали су, да ће сутра ручати на Косову. Али да страшна изненађења! После кратког времена рат се објављује Бугарима и српска војска ступа у Цариброд. ђачка је легија била распуштена из многих узрока. Ко је хтео, могао је остати, и многи су остали, међу њима је био и Милан. Заузимањем очевим одређен је био за болничара у једној пољској болници у Пироту. Сиромах отац бојао се за свога јединца! Српска војска имала је неколико ратпих успеха до Сливнице, али одатле се обрнула ратна срећа, и једног дана иаша се војска нађе око Пирота. Болнице у Пироту беху пуне рањеника. Сливница је покосила многе жртве. Милан сад тек виде, да рат пије идеалан, као што су он и другови му замишљали. Седећи једном тако задубљени у мислима, сећаше се свога детињства, својих ђачких дана, својих успомепа, градећи поређења из најближе прошлости н садашњости. Навикао је на јаук рањеникА, није га то више бунило, али ипак није желео, да ту и даље остане. У тај мах из те задубљености отрже га улазак нове групе рањеника. Оп пребледе, задрхта и нехотице му се оте с усана: — Пајо! Ослањајући се на здрава човека болиичара, прилазио је кревету млад човек, бледа и испијена лица, које је показивало, да је тај човек много преиатио. На познати глас окренуо се и спазио Милана. Одмах га је познао. Милан, приближујући му се, гледаше га тужно. — Пајо, је ли опасно? — Милане ... — глас му задрхта — Милане . . . ти си то! . . . Није ми за сад ништа. Пољубише се.

— Па од куда ти овде ? — започе Милан. — Причај, молим те . . . — Има времена, причаћу ти све. Оно »све« Паја парочито нагласи. ГЈаја је био лако рањен у ногу. Сутра дан је већ могао без великих болова седети у кревету и причати своје носледње доживљаје. Он је причао лагано и веома тешко, чешће застајкујући и уздишући боно. — Најзад што да ти причам све поједипости? Она није била она стара Мара, коју сам девојчотом волео . . . Ево види . . . Паја, извадивши из своје блузс завежљај писама, пружи Милану. — Писала их је сгарим познаницима . . . Један од њих, кад је чуо да ћу се њоме оженити, извео ме је из заблуде . . . Она је све признала, а како ме је обмањивала! . . . Променила се, много се променила! — То сам и ја опазио . . . А твоји идеали? — Немам их више... Овај је био последњи! Паја показа своју рањену ногу. —- Као што видиш, ипак сам остао жив... Провиђење је тако можда хтело . . . Јадни Паја пропатио је големе муке за све време становања код Маре. Она га збиља није више волела. Точак друштвених прилика, као последица њезине прошлости, бацио ју је далеко у дубину сопствених јој погрешака и она их се није могла опростити. Кад се најзад почела за време његова канцелариског рада забављати са разним пријатељима, онда је све за њега било јасно. Тада је дознао све, дознао је, да је и свога мужа обмањивала, дописујући се са својим познаницима из путовања. Па кад је дознао, зажелео је смрт, какву часну смрт на бојном пољу! •* * «■ Свршио се рат. Паја је оздравио и одмах тражио премештај. Добио је К. Често га видите, како улицом корача погнуте главе. У канцеларији сав предан нослу, у друштва не излази, а вазда ћуталица. Свет га назива особењаком Нико не сме, да му спомене женидбу. Из дна душе мрзи »лепи пол«. Милан је већ одавно полициски чиновник у Београду. Још је једнако опако весео и расположен. Једног дана, кад је, као обично, од млађих чиновника примао рапорте, ушла је преда њ, као окривљеница, женска бледа лица, с мо-