Stražilovo

584

један дух, једна целина. .. с мишљу, која ће народ да претвори у државу. Стари Сенђивој не беше с тим на чисто, али, наилазећи на ненадни отпор у своме делању, осећагае нехотице, да је иека нова, до јако незнана сила стала против смерова Верковичевих. 0 ту силу разбијаху се сви вегови напори, као о штит, који чува опће добро. Осећао је то Сенђивој и све га већи немир спонадао, тим више, што је и Скора, који се пређе тако поуздавао у себе, сваким даном бивао све слабији духом. — Одвраћају се од нас — говораше зловољан. — Који су некада наперивали уши, сад не ће да разумеју; још мало, па ће насрнути на нас . .. Неко их је чинима замамио на краљеву страну. Сенђивој пљуну с презрењем. — Ти ћеш, Скоро, — рече — и црћи, а не ћеш рећи паметне речи ... Сам је Маћко крив, а не чини. Отезао ... отезао ... борио се по свету за глуие жене, а дотле други ту преобладаше. .. Сабери дер се ти — додаде за час — па иди, часа не часећи, на сусрет војводи, макар до самога Кракова . .. Реци му нека се враћа брже боље, јер ако пре њега стигне амо оглашени краљевски изасланик или нови староста, Вјербјента, онда ми немамо шта радити . .. Све ће се окренути тумбе . .. Скора се у овај мах није прелирао с њим. Признаде одмах да право вели и отпреми се, без оклевања, с једним делом дружине. А Сенђивој му још рече на растанку: — Шапни на ухо Маћку, да се у Одсечи чине необичне припреме ... Стиче се онде више људи, него обично . . . имају неке смерове, којима се не може ући у траг. Био бих ја сада сам уништио до темеља ту Одсеч, али како смо се до јако, по заповести војводиној, бавили само о речима, бојао сам се, да тим делом не покварим његових планова .. . Међу тим ђаволи скројише планове, а Одсеч је јача, него икада. Мој је савет: ни на што се сада не обзирати. Скупити што више вукова, па ударити свом снагом . . . Док не стигне Вјербјента, страхом уграбити власт, иначе ће краљ завладати над нама. Скора оде, а Сенђивој, кад остаде сам, дозва Дитриха. — Чуј дер ти! — рече му претећи. — Знам, да је стража у последње време нешто попустила у бдењу . .. али сад сам ја у замку и не ћу се више мицати одатле; а ти ме знаш, да не носим бадава име Крвава ђавола. Сину сам твоме дао одрубити главу, што се упустио у ашиковање са женом, а и твоја ће погана тиква слетети с рамена, ако не будеш пазио на све ...

— Ја под земљом стражу стражим ... — прогунђа Дитрих, слежући раменима и гледајући испод очију мрским погледом на Сенђивоја. — Пропао у њу, скупа с поганом душом! врисну Сенђивој. — Не ходају лопови под земљом, него се пењу по зидовима, плазе по земљи ... Нази дер, лупежу, да не дођу од Одсечи!. .. — Пазићу... — одговори Дитрих, поклони се и изиде. Гнев му је жаром иекао душу, а тело тресао, као да је у грозници. Стао је на обично своје место, али није дуго остао онде. Истрчао је брзо на ходник, којим се иђаше у Мартине собе, и, чекајући онде, гласно хракаше, као да даје знак. За час се збиља отворише врата и на њих брзо изиде Агата. Стара дадиља изгледаше сада као сенка, тако ју је убио непрестани страх у последње време. Уздрхтана, готово ван себе, притрча Дитриху. — Заштитниче! Добротвору ! — рече. — Шта је? — Спремајте се!... — шапну див. — За час се може указати прилика .. . Сенђивој нешто бесни и прети . . . — Вечити Воасе! — крикну Агата. — Тихо! — прекиде Дитрих пригушеним гласом, хватајући је за руку. — Тихо, ђаволска утваро . . . прстима ћу те удавити, па ћеш замукнути на увек! Узми се на ум, да се скупа с твојом девојком не одаш глупошћу или бојажњу . . . јер ћу вас обе угњавити! — Бићемо одважне — шанну Агата. — Иди сада — промрмља Дитрих — па чекај на знак . . . Кад дам знак... ћутећи, журите се за мном, али тако, да вам се не чује ни даха!. . . Рече и врати се на своје место, претресајући још једном сковани план. Давно је он желео да се освети за синовљеву смрт. Хтео је да упропасти Сенђивоја, а знао је, да му Маћко не би опростио бегства Мартина; одавна је пламтео гневом и на војводу. За презир, у ком је живео, за вечити смртни страх, што но га је трпео, за вечите претње и увреде враћао му је мржњом. Изостанак војводин, непрестана тумарања Сенђивојева, који је, као његов заменик, владао у замку, растројише стегу у самовољној дружини. До селе им беше Дитрих страх и трепет, али од синовљеве смрти променио се он необично. Гледао је кроз прсте на распуштеност стражарску, а често је и сам долазио из свога заклона и суделовао у тајним гозбама; после је и сам, с другима, тражио утехе изван градских капија .. . И те ноћи, после разговора са Сенђивојем и Агатом, чим је настала тишина у замку, истрчаоје