Stražilovo

585

Дитрих на двориште, шћућурен се привукао до зида, дао је отворити капију и изгубио се у густој шуми. Нико га не смеде задржавати, нико не мишљаше ни да га ода, јер је сваки волео, да тим начином купи себи љубав тако грознога, пређе, стражара. А можда се мислило и то, да Дитрих, као начеоник градске страже, извршује каке тајне заповести Сенђивојеве или војводине. ћутало се тако о тим излетима Дитриховим и нико није ушао у траг љихову смеру. Иред зору, на дани знак, отварала му се капија, а он намрштен, као увек, и грозан, стане, са секиром у руци у подземне ходнике, на стражу. Од како је војвода последњи пут, с претњом на устима, истрчао из Мартиних соба, у срцима обеју женских завлада грозничав иемир, који им троваше сваки часак у животу. Марта беше спремна на све. — Не ћу остати ту пи једнога часа! — викаше. — Знам сада, шта ме чека .,. и волим смрт, него таки живот. Речи војводине: „ти си издајникова ћерка!" зујаху јој удиљ у ушима. Заповедила је Агати, да јој растумачи те речи и она јој је објаснила, — а од тада је настала изненадна промена у њеној души и духу . .. Знала је сада за своје име и порекло, знала је за клетву, која тишти читав јој род, али то је знање још повећало снагу њена духа . .. ■— Не ћу се подати! — говораше, — ако ми је гинути, погинућу, али се не ћу подати ономе, који је убио мога оца. Он је сада мој непријатељ, а власти његове не ћу никада признати!...

Кашто би јој још заблиснула. у души успомена на краљевића-витеза, али сад ју је гонила од себе свом снагом ... — Није за ме срећа ... — шапуташе, — кад он дозна, ко сам, отиснуће ме, а ја то не бих преживела! Срамота издајства приказиваше јој се увек у живим бојама онога утиска, што но га учинише на њу, у детињству, причања Агатина. — Проклета сам за увек! — мишљаше, — утећи ћу одатле... јер не ћу да се њему покорим али среће не ћу наћи . . . не ћу наћи. Свет, за којим је некада тако жудела у сновима, приказиваше јој се сада, као сурови судија издајства њена оца, које ни њо.ј не могаше бити опроштено. — Идем у свет... и погинућу! — говораше Агати, која дрхташе од пренеражења. Али одважност јој не попушташе ни за часак. На против, што се је мање надала милини у том свету, њојзи непознатом, све је мирније мислила о бегству, које јој изгледаше као неопходна потреба. Сваки дан је иаваљивала на Агату, којом овлађиваше све већа бојазан. Стекла је она, до душе, ненадану помоћ у Дитриху, али то ју не могаше умирити. Кад се први пут после нагла одласка војводина приближио њојзи тевтонски див и почео јој говорити о бегству, избечила је у њега пренеражене очи и није могла да разуме речи. Није схваћала смер, а бојала се издаје. Истом после дужега времена појмила је, да Дитрих тражи освете. Еле, поверовала му је, али сама помисао на бегство, макар и под заштитом тога дива, одузимаше јој свест.

(Наставиће се)

У

ЈК ЖЖ %Ј) 4 ј

САВРЕМЕНА ПИТАЊА ИЗ УМЕТНОСТИ

III. о је пратио стране политичне и белетри^стичне листове, па и месечне журнале, могао је опазити, да многи од тих листова често нута доносе чланке о уметности, те према томе или су присталице старе, идеалне школе, или новог, модерног правца, који се све више и више у уметности учвршћује. У последње се време већ и о томе повела реч, који ће нравац у уметности победити, да ли стари: идеални, или нови: модерни правац.

Познато је, да је стари, идеални правац у уметности тежио за лепотом, а нови, модерни тежи за истинитошћу. Стара школа тежила је за идеалима, а нова се задовољава природом и истином. Нре су стари уметници „компоновали", да би постигли неки хармоничан утисак; уметпици модерног правца данас теже само да што верније прикажу природу. Сада се намећу два питања. Прво је: да ли се у уметности у опште молсе говорити о некој сгарој и новој уметничкој школи, и да ли те наведене противности међу тим школама постоје? Друго је пи-