Stražilovo

603

Кампсор устаде с колена, али је ником поникнуо и, сагнут готово до земље, говораше испрекиданим речима: — Зачетник је ... хришћанин .. . видео сам га својим очима ... војвода Борковиц ... — Лажеш! ■— прекиде краљ. — Душе ми... не лажем! — зајемчи Кампсор уздрхталим, од страха, гласом. — Слушао сам, како се договарао . .. скупио голаће и научио их, шта да вичу, а сам се, с паном од Бабина, ушуњао у замак... — Ко? ... Борковиц?! — викну краљ. — Нико га не виде! — Нровео га је — говораше даље Канпсор цитраш Улрик... само то не беше Улрик, јер он и сада лежи нијан у мојој гостијоници, него пан од Бабина, преобучен у Улриково одело. Краљ је слушао и није веровао својим ушима. Одмах дозва слуге и рече: — Жида под стражу... у његову гостијоницу одмах да се пошље па да се види, је ли онде Улрик. Окрете се Кампсору: — Ако лажеш, платићеш главом! — А ако говорим истину ? .. . — шапну Жид, сагињући се ногама краљевим. —• Наградићу! — одговори Казимир и узрујан тим ненадним открићем, похита Јадвизи. ■— Но Јадвига ни тај дан ни после не беше кадра, да ишта објасни. Сећала се, да је у оном часу, кад се почеше дерати под прозором, неко стран пришао к њој, ухватио ју оберучке, срамотио речима и погледом, али не могаше поуздано рећи, беше ли то Ворковиц. 0 том се ипак не могаше двоумити. Речи се Кампсорове обистинише. Жид доби награду и обећа им се заштита. а како се могаше мислити, да ће се дрски пан Маћко појавити који дан у Кракову, наместише заседу у крчми Кампсоревој. Умаче јој пан Маћко, јер се више не нојави у престоници, али за то ухватише пана Отона од Шчекаревица после његова повратка из Жегања. Не хтеде он инак издати војводе и, бачен у тамницу, упорно ћуташе; али беше и других доказа, да је Борковиц крив. Краљ плану неумољивим гневом. — Сада ја њега разумем —■ говораше. — Хтео је да се освети, што му је одузето намесништво, и за то, што Јадвига не хтеде да пође за њега, и осветио се крваво . .. А уједно је смерао, да читав народ побуни против мене, не би ли се докопао власти у Беликопољској... Не само као човек, него ни као краљ не могу му опростити . .. — Тако је... — потврди озбиљно пан Јашко

од Мељштина. — Опростити се не може.. . Великонољска полако пристаје уз целокунност. .. једини Борковиц је још непријатељ изједначењу . .. ваља га оборити, а онда не ће нико више дићи гласа против јединства. — Онда ваља делати, и то журно — рече краљ. И одмах заповеди Вјербјенти, да брже боље иде у Познањ, да преузме управу. А лично отпреми младога Јароша Наленча од Чарнкова, омиљена дворанина свога, да испита неправде, што но их је ночинио Маћко. Зановеди му да поведе са собом јаку нратњу. — Борковиц — говораше — има онде читаву војску немачких разбојника, могао би те лако сатрти, а поразу се не можеш излагати .. . Узми дакле таку силу, да му будеш дорастао. Потера је већ отишла за њим; с њом се здружи, па ради мудро. Ухватити га треба по што но то и довести к мени . . . Сам ћу да судим .. . Кад је то краљ говорио, лице му доби грозан израз. .. могаше се познати, е је у њега неумитна воља, да љуто казни продрзљивца. Али при крају тога говора окрете се Јарошу и, добростиво га мотрећи, метну му руку на раме. — Твој је род — додаде — јемачно највише нретрпио од тога Маћка, а веран ми је. За то дајем оцу твоме Бенијамину кастеланију гњежњанску, а Миколају од Шамотула војводство каљишко . . . То им објави од мене скупа с поздравом и милошћу мојом краљевском . . . Јарош припаде коленима краљевим, захваљујући. — Не захваљуј! — рече краљ, дижући га. Ја ћу теби бити захвалан, ако се добро понесеш ... А мислим још, да би добро било, кад би имао уза се смотрена и превејана човека, који би увек могао доскочити Маћкову лукавству... За то поведи са собом Кохана ... Учињено је но краљевој заповести. Јарош, не оклевајући, крену се скупа с Коханом и великом оружаном пратњом. Кохан, до душе, није најрадосније ишао, али вољи се краљевој не могаше опрети. Осећаше се он, у осталом, још једнако у немилости, и ако се ствар Баричкина одавна заборавила. Од оно доба инак не могаше да се дочепа изгубљена места краљу уз колено. А од кад се Јадвига настанила у двору, услуге његове постадоше излишне, а положај јадан ... Нова госпођа не љубљаше тога дворанина, о коме се говорило, да је ишао на руку краљу у љубакању. Отишао је онда, а тешио се мишљу, да ће можда извршењем тешкога посланства задобити некадању милост. У Одсечи се не надаху таких гостију, за то их