Stražilovo

604

дочекаше с тим већом радошћу. Указана краљевска милост, а особито оружана иомоћ и глас, да је краљ одлучно наумио да сатре војводу Маћка, изазва у гомили Наленча уздање и весеље. — Бог ми се смиловао — викаше пан Венијамин —■ што ми је пред смрт допустио да видим срамоту тога окрутнога злочинца! А та помоћ краљевска стиже баш у добри час, јер Паленчи, видећи све јача усиљавања Маћкових другова, у последње дане, да окрену духове против краља, спремаху се с новим тужбама у Краков, којима, као прилог, хтедоше придодати оне завере, што но их коваху Сенђивој и Скора, а уз то нов м важан факат. Дочепали се сада давно тражена доказа, да у замку кожмињском живи и да је засужњена ћерка Винча од Шамотула . .. Оне ноћи, кад је оно пан Маћко пировао у замку са својим друговима и кад је Јанко Заремба поклонио слободу староме Угрину и његовој ћерци, изгледаху жељно у Одсечи испуњење краљевих обећања. Ое беше тамо још дошао глас, да је Маћку одузето намесништво, а знађаху да се вратио, и надаху се нових иасиља. Беше то врло бурна ноћ. Вихар је с праском ломио грање но дрвећу и јечао тако боно, као да је скумио све очајање из света и хтео да га изрази у једном јеку. Час по час се обарао пљусак, падао као из кабла и престајао, а исплакане облаке мотао је ветар по небу, као дим. Стари Угрин и ћерка му, пропуштени на капију, не знађаху куда да окрену у таку ноћ ... Сакрише се под зид, у грмље, па наумише чекати, док се не развиди. Сеђаху тако дуго; на небу већ пуцала зора, кад се капије оиет отворише и шидоше момци, носећи неки терет. Из далека се не могаше опазити, шта носе. — Штета — говораше један — беше млад и леп, а добар; још је врућ .. . можда тиња живот у њему ? — Хо-хо! — одговори други. — У војводе је добра рука .. . не промаша. Кад замахне, ни земља не дочека жива. Одоше и бацише лешину у грмље, после се вратише у замак. Настаде тишина. Угрин и ћерка, шћућурени под зидом, дрхтаху од страха, да их не би нашли и на ново ухватили. Киша ирестаде, а дан се забели. Изидоше тада из свога заклопа и трком скочише у шуму. Наједаред застадоше. У сред тишине зачуше јек. Готово баш уз пут, у грмљу, лежаше витез Јанко, сав у крви, блед као мртвац, неномичан.

Девојка с вриском полети к њему, ириклекну и загрли га. — Избавитељу мој! — говораше шапатом. Ко ти одузе зкивот и за што, сиви соколе?. .. Стари хтеде да откине ћерку од трупа, али узалуд. — Не ћу га оставити — викаше она — не ћу га оставити !... Он је жив! И примаче уста његовим устима, као да га хтеде оживети својим дахом; подизке му главу, наслони на своју руку, па се загледа у њега, тражећи трагова животу на обамрлу лицу ... Часом као да му лице оживљаваше... мицаху се уста, дајући од себе тих јек, отвараху се очи, али се одмах опет заклапаху и рањеник падаше на ново у несвест. Тај дан пред вече доведоше у Одсеч дворани нана Венијамина, Угрина и ћерку му, скупа с новом жртвом злости Маћкове, рањеним витезом Јанком. Изаслани на ухођење нод кожмињски замак, затекоше нх у шуми збуњене, на их поведоше са собом. Јанко је дуго боловао. Рана беше тегнка, али је младосг однела мегдан, и кад ће иан Маћко да се врати са свога осветнога похода у Краков и Жегањ, Заремба беше већ на ногама, спреман да стане на мегдан своме убици. А донесе он Наленчима важан глас, да има дивна девојка, ио имену Марта, коју пан Маћко чува од људских очију. Пан Венијамин и пан Миколај од Шамотула сетише се давних гласова и свога некадашњега узалуднога тражењи, па не могаху ни најмање сумњати, да је та Марта ћерка Винча од Шамотула. Сазваше тада сву силу Наленча, па им то објавише, напомињући, да су дужни бранити своју крв, сироче Винчево. Сви се једномишљеници заклеше, да је морају отети. Заклеше се на мач и крсг, а с њима се скупа закле витез Јанко. Од то доба започеше у Одсечи оне жестоке припреме, које бацаху Сенђивоја у онолику бригу. На полак порушен замак почеше опет свим снагом утврђивати и поправљати, а сви се Наленчи стицаху у њега под оружјем, чекајући згодну прилику. — Макар нам свима ваљало изгинути — викаху — изгинућемо, а ћерке Винчеве, крви наше, не дамо срамотити! А најнестрпљивији међу њима беше Заремба, јер, ако и беше' још врло слаб, не могаше угрејати места и често се опремаше на ухођење под сами кожмињски замак. Један пут се вратио с такога иохода, ноћу, врло радостан. — Бог нам даје ненадну помоћ! — повиче пану Венијамину и показа на Дитриха, који га је допратио. Див се дубоко поклони пану од Чарнкова.