Stražilovo

605

— Жедан сам освете! — рече одмах. — Борковиц и Сенђивој убише ми сина... Ја ћу вам ту девојку предати .. . извешћу је из замка и предати. То ће Борковида ујести за срде, а за Сенђивоја ће бити смртна пресуда ... Доћи ћу к вама у службу, само да им видим крај обојици !... Од тада се Дитрих често искрадао из кожмињскога замка и састајао се с Зарембом, кујући план за бегство. Једне ноћи даде уговорени знак... Врата се од. Мартине собе тихо отворише и на њих изиде нанред ћерка Винчева, бледа, али поуздана у се, подигнуте главе, с пламенитим заносом у оку. — Хајд'мо? — шапну Агати, која се скриваше од страха, као сенка. Изидоше. Ноћ беше мрзла и осветљена месечином. Шуњаху се тихо до зида, тапајући по снегу, да не шкриии под ногама. Дитрих је све удесио. На капијама беху подговорени стражари, који их отворише, па одоше и сами, придружујући се бегунцима, За тињи час окружи ту гомилу бегунаца шумска пустиња. Марта иђаше, или боље трчаше иапред, срчући пуним грудима тај ваздух, не скучен у зидовима, за којим је гинула толико годииа. Подигла горе главу и усхићеним оком утањала у небеске просторије, душа јој се растапала у раскошну осећању слободе, заборављајући на злокобне слутње.

Наједаред испаде пред њих оружана чета. Напред јахаше млад витез — коњ му се нестрпљиво отимаше, а и око витежево наврло напред, немирно, пламенито, узвишеној слици мартиној. — Марто! — викну Јанко. А она се окрену к њему, погледа и цикну од радости, иружајући руке ... За часак одмицаше коњ витежев, као стрела, познатим шумским путем, а Марта, притиснута на Јанкове груди, затворила очи у раскошном опојењу и осећала да ју носи нека сила у далеке просторије.. . „Дошао витез-краљевић и ослободио ме из очарања!.." то јој беше прва мисао, кад угледа иред собом витеза Јанка. После није ништа ни мислила; без икакве воље за отиор подала се да је загрли, у уверењу, да је била његова својина, коју он дође да однесе. Душа јој се сва топила од милина, тело дрхташе у наручју Јанкову, уста се развлачаху у осмеху и призиваху његов пољубац . . . Он ју руком притисну на груди, љубљаше јојчело, косу и полузатворене очи, а остругама параше коња и јураше према Одсечи . .. У тај исти час Борковиц, не нашав Марте у соби, даваше очајан знак. — Вуци ! — викаше. — За мном ... у смрт! . . .

(Наставиће се)

) ећам се, као данас да је било. Био сам ђак у основној школи сомборској. Давно је то 1 било, али опет ми је у намети, као да ми је сад пред очима! Радо сам ишао у шуму, волео сам ирироду, шумско зеленило, пољски цветак и слободну птицу. Један пут у четвртак одем са неколико другова мојих у шуму „Шикару" са књигом под пазухом, у намери да тамо у хладовини учимо своје задаће. Тамо се пекако догоди те мало засганем од друштва. Друштво ми се већ по доста одмакло клицајући од радости, а ја остао под великим храстом, који је своје густо грање до земље спустио. Под њиме је густа хладовина, милина божја да човек отпочине. Кад у један мах оназим под дебелом граном итичију торину. Помислим у себи: овде мора

СЛ-ЕПИ М И Ш

на овом храсту да ноћивају какве велике птице, па у том подигнем очи у грање остарела храста. У исги мах, сва ми крв стаде у жилама, као да сам се окаменио, ноге ми се одузеше, изневерише ме, те ни маћи с места. У место птица на грани видех читаву гомилу слепих мишева, који висаху главом доле, умотани у своја криоца, а главу уздигли и дремљиво погледају из оне дебеле хладовине, као да сам већ у њиховој власти. На срећу моју, другови се моји окренуше и вратише се давидезашто гледим на храст укоченим очима а блед као да ни капи крви у себи немам. Кад дотрчаше до менс и на храст погледаше, а они са мном заједно стругнуше. Кад се добро одмакосмо од онога места, онда тек једаи другом приповедимо шта смо кад год чули о слепоме мишу.