Stražilovo

615

— Не ћу — рече поузданим гласом — да будем узрок вашој невољи ... Војвода ће ме гонити и гледаће да вам се освети. .. Чувајте се његова гнева и моћи ! ... — Ми смо спремми - - одговори Венијамин чекамо га без страха... с иомоћу божјом савладаћемо га! Јанко Заремба приђе к њој. — Марто -— прозбори — чула си, што рече тај, кога сви ту љубимо као оца. Његон је дом твој дом . . . али сада ти не можеш ту остати ... за час ће можда требати бити крвав бој ... а та би борба била тим тежа, кад би те опде војвода застао .. . Одлази дакле, за времена, у сигурнији заклон . .. Марта га погледа оком пуним пренеражења ... — Одлазити... — понови с колебањем. Поглед јој се распламтио, упрт у лице витежево. — С тобом ћу свуда ! — шапну. Јанко показа на Венијамина. — Он ми је спасао живот — рече — и више, пего живот, јер ми је помогао да тебе избавим . .. Сад је моја дужност да станем уз њега и да га заклањам својим грудима . . . Кад победимо, долетећу к теби . . . Марта слушаше, не разумевајући добро речи Јанкових, али у души јој се нолахко буђаше осећање њихова значења. — Дужност ... — понављаше ■— дужност .. . Тако је, ти мораш ту остати, да га браниш, — а моје би бављење овде било опасно за све вас, еле мени ваља одлазити . .. Подиже главу и ногледа смело. — Идем! — рече — идем, куда кажете, а Бог нека буде с вама!... Клече пред Венијамином, а он диже уздрхтале руке више главе девојци на коленима и мољаше се тихо, благосиљајући .. . На дворишту се диже бука .. . Страже даваху знакове, зачуше се гласна довикивања. Ударише у бубње — знак узбуни — разлегну се звекет оружја... Марта скочи с колена. Лице јој беше врло бледо, а у очима израз таке туге, као након нагла пробуђења из раскоши саних сањарија. —• Борковиц! — викаху на дворишту — Борковиц!. .. Венијамин начини крст над Мартином главом, а витез Јанко одведе ју у побочпу собу, где се беше већ скупила читава чета, која ће ју пратити. На челу пратњи беше Дитрих, а уз њега стајаше Кохан, који недавно дође амо с Јарошем Наленчем. Спазив Марту, Кохан у мало не крикну.

— Дивота од девојке! — помисли. — Таке ни краљ Казимир још пе виде. .. Кад би му је могао иоказати, можда би га прошла брига за Јадвигу ... а ја бих на ново задобио милост! . . . Непресгано ју носматраше жудним погледом. -— Дивота од девојке! — ионављаше у себи. И наједаред, као да је нешто смислио, нриђе витезу Јанку. — Ја мислим, — рече — да у читавој Великопољској не ће бити сугурна склоништа за ту девојку ... Док Борковиц буде зкив, наћи ће ју свуда . . . лепота ће ју издати ... Ја бих. је дао краљу у заштиту... Заремба се заколеба. — Далек је пут — рече — ми смо у Иознању спремили склониште . .. Ако данас Борковица задавимо... — А ако не? — прекиде Кохан — шта онда? Хоћете ли да ју спасете, поверите ју мени. Кунем се душом, да ћу је сигурно одвести онамо. Јарош Наленч приђе Заремби. — Право вели Кохан —■ рече. — Нека се сада скрије у Познању, а ако данас победи Борковиц, нека, без оклевања, похита с Мартом под краљево окриље... Биће то још један, и то живи, доказ Маћкових неваљалштина . .. Не беше времена за дуго предомишљање. Из далека допираху све глаенији одјеци борбе, крика и јека. Јанко погледа Марту пламенитим погледом. — С Богом! —■ рече — одлазите, куда вас срећа води ... Ја ћу вас стићи . .. ако ... Не доврши. Као да се бојаше, да се не разнежи, окрену се и брзо истрча из собе с Јарошем Наленчем онамо, откуда допираше звека оружја и бојна врева. На главној се капији већ заметнуо љути бој... читава ордија Маћкова стајаше под замком .. . Пе надаше се пан Маћко тако јаку отнору. Одсечка посада, појачана краљевском номоћу, која дође с Јарошем Наленчем, бораше се с неодољивим јунаштвом. На место погинулих истицаху се одмах други, као непомичан зид; први се опкопи не могаху освојити. — Напред, вуци! напред! — викаше Борковиц запенушен од гнева. — Ху! ха ! — разлегаху се усклици разбојнички. Удараху све већом силом, али све узалуд. — А шта!... —■ шапну Сенђивој Маћку — ојачали су.. . не ћемо изићи с њима на крај! — Макар пакао звао у помоћ! — врисну Борковиц — угушићу то гнездо ... Кад мач не помаже, у ватри ћу да их спржим! — Вуци! — крикну — ватром палити!