Stražilovo

616

На часак престаде бој. Борковичеве се чете повукоше у шуму — могло се мислити, да одустају од опсаде. У великој соби, где недавно Наленчи поздравише Марту, стајаше седи Венијамин, чекајући свршетак борби. Беше без оклопа, јер га, старошћу, погурена плећа не могаху више да носе, само држаше мач у десници, а на лицу му беше израз непоколебане храбрости. — Ако овамо продру — шапуташе — поздравићу их .. . не дам бадава главе! У тај мах утрча Јанко Заремба јављајући, да је Маћкова војска узмакла у шуму. — Ја светујем — говораше — да их гонимо... не ће бити јаки, кад су узмакли . .. — Памет у главу! — рече Венијамин. — Нису они утекли, него се договарају, шта да раде, јер су наишли на ненадан отпор. Као у повлад тим речима, разлегну се наједаред ужасан лом, нова вика и покличи и наједаред сину жарка светлост са свију страна око замка. Војска Маћкова, јурнувши у шуму, вукла је под замак сухо грање и лишће, секла дрва и бацала их на гомилу, а носле ужеже буктиње и потпали њима велику ватру око замка. Ишло је то испрва с муком, јер грање, снегом покривено и смрзнуто, не хтеде да ирихваћа ватре, која је сикала и гасила се у облацима црнога дима. Али беше много руку, које су радиле тај иосао и за један сат море пламена окружи замак. А око тих ватара виђаху се дивље, тим позориштем распомамљене прилике Маћкових другова, које израњаху из шумскога мрака или се кретаху, као ђаволи, по диму и пламену, који непрестано подстицаху. Пан Маћко стао на висок пањ посечена дрвета, да може боље све видети, па се смејаше, говорећи Сенђивоју и Скори: —• Истрчаће они сами к нама, кад их припече... а онда ћемо навалити на њих и бацити их у ту паклену ватру .. . Сенђивој је беснео од зала. Нерад га је дражио; он је желео крваве борбе, у којој би могла његова пакост необуздано провалити. Песнице је грчевито стискивао. — Ја бих хтео да га удавим! — шапуташе, мислећи на Венијамина. Толике је године чекао на тај час освете; морао је чекати, јер није имао доста снаге, да се мери с Венијамином. Најзад је дочекао ту прилику — а жеље своје није могао да засити... Ненијамин се бранио јуначки, јемачно је био спреман за нападај и могао би читав проћи.

Па ту мисао узавре крв у Сенђивоју. — Не ћу се уздржати! — шапну Маћку кроз стиспуте зубе, — та је ватра далеко, не ће им учинити ништа . .. дај ми људи, па ћу навалити !... , — Чекај! — викну Борковиц, хватајући га за руку, — доћи ће они сами к нама. . . Зар не видиш ? . .. — Иду амо! — крикну Скора. Доиста, у тај мах, спрам светлостн разбуктаних ватара, могаше се опазити велика журба и кретање на бедемима, који окружаваху замак. Врстаху се онде оружане чете и стајаху спремне, као да смерају да учипе јуриш на Маћкову војску. —- Дим их гризе за очи! — ругаше се пан Маћко — својом крвљу хоће да угасе ватру... нека дођу! II заиста, погибао за Одсеч беше, сваким часом, све грознија. Дигао се силан ветар и терао искре управо на стене од замка, На једном месту пламен обузео дрвено платно замачкога дворишта; са бедема морадоше да узмакну јуначки браниоци због јаре и дима. А руља Вукова све већим жаром слагаше гомиле грања, ваљаше читаво дрвеће и расиориваше ватру. Видећи то Јанко Заремба и млади син Венијаминов, Јарош, наумише да испадну из замка на челу јакога одељења, наглом навалом да сузбију Маћкову дружину и да задрже ватру, која се је све јаче ширила. Маћко то с немиром очекиваше и издаваше потребне заповести. Поделио је своју дружину на два дела. Један је требао да дочека носаду, која иђаше у сретање и да ју свом снагом потисне у разбуктану ватру; а он ће се са Сенђивојем и неколицином најхрабријих за часак сакрити, на после, кад се заметне бој и скупи браниоце на једно место, кришом, кроз дере, што их је ватра начинила у градском платну, упасти у замак... — Ти ћеш — шапну Сенђивоју — раснравити с Венијамином, а ја ћу да потражим оне, што су побегли из Кожмина. .. они морају бити ту! Не спомену имена Мартина, али чим се сети ње, затрепташе му у очима крваве искре. Осети тек крви у устима, згрози се и пљуну пену. Наленчи испадоше из замка. Иђаху испрва нолагаио, погнути к земљи, а иосле се наједаред загнаше, пробијајући се кроз оне ватре, на Маћкову дружину, која их дочека бесним урликом: — Ху ... ха!.. . ху . . . ха! Јанко Заремба иродре са својима далеко, у густу шуму, на ону страну, где је спазио Борковица, како стоји иа високу нању. Али Борковица наједаред нестаде испред његових очију, а њега одмах