Stražilovo

617

опколи руља разбојничких китезока, вриштећи до небеса, пијана од беснила, распомамљена.. . Дрека, врева, јаук, као да су сами паклењаци; звека оружја спојила се с праском разбуктана грања, на које су гонили Наленче Маћкови витезови. Час по час, у сред бујне вреве, одзиваше се подругљиви им смех, а у исти мах се чујаше страшна треска... Заробљене разоружаваху и бацаху, обучене, у пламените ломаче .. . Упадаху у њих, као у паклену пропаст. Снопови варница врцаху у ваздух, ломаче се распадаху под теретом — а часом видиш, како, из мора од пламена, ђипа с јауком људска прилика, налик на огњени стуб . .. Дивљи другови Маћкави хватаху је одмах и бацаху, с урликом, натраг у ватру или гоњаху таку живу, запаљену буктињу, далеко у шуму . . . Но Јанку Заремби пође за руком, да се извуче из тога шкрипа. Даде знак за узмак и повуче се ближе замку, бедемима, где је стајао с великом дружином Јарош Наленч и био жесток бој. Као што је добро наслућивао Маћко, ту се скупила готово сва иосада Одсечка, скупа с помоћу краљевском, под водством младога Венијаминова сина. Ту се доисга, свом силом одупирало навали Маћкове руље и борило се с таком жестином и очајном одважношћу, да, мало раштркани и око ватара забављени разбојнички витезови, осетише одмах иревагу... Почеше узмицати. а кад то видеше Заремба и Наленч, с тим већом силом навалише и стадоше разбијати редове непријатељске . .. Нападачи се још враћаху, тражећи војводу, а кад га не опазише, обузе их напрасни страх. Неки загребоше, добацујући страшно знамење: — Мрки Вук! Мрки ВугсЧ — викаху. — Нестало га!.. . — крикну неко из гомиле. А на ту реч, као да гром удари у разуздани чопор... Разбеже се руља на све страие и изгуби се у шумском мраку, дерући се. Глух одјек све слабије понављаше дивља дозивања: — Ху . .. ха! ... Стари Венијамин, допустив сину, да са Зарембом учиии јуриш изамка, одасла сада све, да им иду у помоћ. Неустрашено срце старога витеза одмекну у том часу, кад помисли на свога мезимца. — Слаба му је рука — шапуташе — размазила га је милошта краљевска... без сумње ће погинути! Заостав сам у соби, диже се с клупе и, отпасав мач, оде к нрозору, где се живо одбијаху ватре, што но их зажегоше Маћкови витезови. У тај мах, иза његових леђа, отворише се наје-

даред врата и нека чврста, јака рука, зграби га за врат, као железне клеште. — Ту си најзад! — засика му над ухом глас Сенђивојев. — Ту си, ђаволска душо ... и одмах ћу те послати у пакао! Старац се сави к земљи, ал' се ипак истрже последњим напором и, окрећући се Сенђивоју, погледа му одважно у лице. Знајући, како га он мрзи, не могаше сумњати, шта га чека. — Одметниче! — рече — своју крв хоћеш да пијеш .. Дошао си да ме убијеш, ево ме!... Крвави ђаво зарика од смеха. — Убити, то је мало . .. сећаш ли се, како си ти мене мучио, док сам био млад... Зграби га, па га тргаше за прса, дераше му ноктима тело, примицаше своје искривљено, сатанско лице његову лицу, уједаше га зубима за образе и пљуваше крваву нену у очи. — Ти си ме, као дете, зграбио у своје канџе... — говораше испрекиданим речима •— отровао горчином, напојио једом пакосги, предао ђаволу ... ја ћу за то да ти платим!.. . Венијамии не јаукну, нити је мислио да се брани ... Крв му је потоком облевала лице, бол га је грчио и потресао читавим телом старачким. Али душу је његову морила, у тај мах, само једиа брига... Шта је с Јарошем? Појава Сенђивојева означаваше пораз... еле за цело је ногинуо његов љубљени син — па на што му после живот!... — Слушај — прозбори Сенђивоју ■— мучи ме, како хоћеш; али ми скини пред смрт једну бригу с врата: шта је с мојим сином?... — Нека дође амо! — зарика Крвави ђаво па ћу му дати да се напије твоје крви, да се њом отрује и скапа! .. . Удари га песницом у лице, а на то Венијамин јекну и у мртвом му оку севну пламен . . . — Разбојниче! — крикну испреламаним гласом. — Ја сам неоружан, а ти, нитковски Наленчу, не стидиш се да ме бијеш!. .. Дај ми мач у руку ... огледај се са мном витешки! а после уби! Сенђивој скочи на њега, као дивља звер. Није ништа говормо, само дисао. Оборио старца на земљу, клекнуо му коленима на ирса, нокте укопао у гркљан, па га гушио ... Тело се старчево грчевито трзало. У тај мах се зачу врева и кораци људи, који брзо трчаху. Кад сузбише Маћкову дружину, жураху се, у слављу, Јанко Заремба и млади Јарош, да јаве ту новину Венијамину. У исто доба с друге стране, у собу, где се је на мртвом телу Венијаминову искаљивао Сенђивој, унаде пан Маћко са Скором. Стадоше на прагу,