Stražilovo

626

— Иди, Бог ми рече, мог анђела ето! Радост и божанство у оку му сјаји, Чедност светог раја и знамење свето И небесну љубав он у срцу гаји.

Млађана му душа мир и срећу труби И присуством својим слатку радост лева Од сад срде твоје нека њега љуби, И нека га хвали и нека му пева!... И од тада ето, мој анђеле плави, Свечано и мирно звоне моји гласи: Моје срце само твоје чари слави И небесну чедност, што ти душу краси. Јов. А. Дучик

ЈЕДНА ЗАДЕВИЦА ИЗ МО.ЈЕ НЕШТАМПАНЕ СПОМЕНИЦЕ (Свршетак)

г вде стаЈаше наш девети корпус под фелдмаршалајтнаптом грофом Шафгочем. Управнтељ његова ђенералштаба беше иотпуковник Кризманић (умро као заповедпик града Варадина у истом граду). Бесмо пријатељи још од године 1842, при мерењу у јужној Чешкој. Из Брашова јавим по дужности своме старешини, пуковнику Јунгбауеру, управитељу ђенералног штаба наше војске, у Букурешће целу ону моју задевицу у Нехојашу. Учинио сам то из два разлога: требало је да зна наше заповедништво о тој препони, а друго: јемачно ће мој противник јавити својој власти тај сукоб, па да предупредим, да догађај не извитопери на своју корист. Пре свог поласка у Букурешће, тим истим путем, испричам Кризманићу своју задевицу и замолим га, да ми да један вод војника, под командом једног официра а под именом извиднице, да поведем са собом до Нехојаша. Ја ћу их вратити из тог места. Тиче се тога, да онај заповедник страже види један део царске војске, од које су педесет хиљада настањени данас у Румунији. У Красни нађем војнике од осме регулашке регименте, под заповедништвом једног официра. У ноћ приспесмо у Нехојаш. Сутра дан у девет часова одем горе поручигсу, заповеднику пограничне страже, заједно са мојим млађаним другом, заповедннком наших војника. Поведем и једног унтерофицира, као тумача, јер нисам знао тако добро румунски, а требало је да зна и мој друг, официр, све чега се тиче. Горе пред кућом наиђем на једног ондашњег грађана, бољега реда, и замолим га, да и он буде ту, то јест, да буде моме противнику — девер.

Кад уђосмо у пространу писарницу, али велика промена се збила у кући: млада, лепа домаћица родила сипа. Мати лежи десно у постељи, лево на дивану поред иећи седи гарава, крупна, дебела дојкиња и баш доји кућно сле ме. Иоручик седи уза сто са неким актима у руци. Беше то црномањаст, омален, буцмаст човек. Ја замолим госпођу да извини; не знађах, да се та радост десила у кући, за то замолим домаћина, да изволи изаћи са мном или у другу празну собу или под ведро небо; имам нешто с њим да расправим. Он се набрецну. Не ће, вели, да излази из своје званичне писарнице. »Добро« — рекох — »кад не ћете, онда ви одговарајте . . . Дошао сам, господине, да вас лично позовем на одговор за ону мени пре десет дана нанесену личну увреду, кад сте ми у брк рекли, да ме не признајете за аустриског официра; даље, на одговор, што сте омаловажили својеручни потпис мога врховног заповедника, фелдмаршалајтнанта грофа Коронинија, рекавши, да пе знате, ко је тај Коронини. Ја вас за то позивљем, као официр официра, на двобој. Ево вама ваш, ево мени мој сведок и девер. Ево две оштре сабље наше; ваша ће јемачно бити тупа. Ако пак претпостављате пиштоље, ево мојих кубура.« Мало час за тим додахох: »Но видећи промене у вашој породици, вашу супругу као породил^у у постељи, ја сам једино из призрења према вашој госпођи склоњен да се задовољим, ако ме молите за опропггење за оне увреде.« »Ја да молим? Никад, никад!« »Онда бој! Ви га хоћете!« — рекох му ја са свим мирно. — »На вашу одговорност. Као што виде сведоци, ја вам оставих вратаоца отворена.«