Stražilovo

698

У здравље вагпе породице! — рекох и

исканих

Дани у К. су ми најпријатнији дани у ревизији. Њих ћу се вазда сећати . . . Јованци

сам дао реч, да ћу се оженити. Што је било, не поврати се више . . . Сад сам се мало променио. То ми сви кажу. Можда ћу се још и заљубити . . . Чудновати су пути судбине! Чед. А. Костик

ПОГРЕБ НА КАРПАТИМА НОВЕЈ1А КА1'МЕНЕ СИЈШЕ С ФРАНДУСКОГ ПРЕВЕО Љ. МИХАЈЛОВЕЉ (Свршетак)

Југру се ветар стиша, али Је снег падао 1чагано и густо. IЈо кад када су падале мале гомиле снега с крова или гране и мрекидале тишииу — готово потпуну тишину. Снег је иаггадао тако високо да се чинило да људи и стока не могу по њему ићи. Звоиа манастира Синаје огласише погреб. Калуђери су траашли сељане и ловце да пренесу мртваца од Извора до гробља Појана Цаиулуј на једну миљу хода. Досетљивији су људи мислили да ће пут много лакше прокрчити биволи. те одведоше једаи пар пред кућу, у којој је лежала самртница. Делорм тако се звао енжењер — стајао је на прагу, миран и хладан, и расејано је посматрао пар сурих бикова са масивним посувраћеним роговима. Снег им је допмрао до трбуха. Људи му објасне у чему је ствар; али су мислили да их туђинац не разуме, тако је равнодушно слушао. Он им даде знак да уђу. Један се свештеник у одежди приближи самртници, поирска је освећеном водом и стане шапутати молитве. Делорм изађе, да ништа не види, да ништа не чује. Али су деца запиткивала шта се ради с мамом у соби и за што је ударају чекићем. Бона се тада заплака. — За што плачеш, Марице? упита дечак а самом су њему текле крупне сузе из очију. У тај мах утрчи Мада сва бледа. — Хајде. хајде, Марице; ено затварају маму у гадан, узан сандук. Не дајмо да то раде! И вукла је бону за кецељу. А како ова не хтеде ићи, отрча к људима, који су затварали сандук, и хтеде да им отме чекић. —■ То је моја мајка унутри! повика румунски. Очи су јој севале. —■ Не, одговори једаи старац, прекрстивши се; не, дете моје, твоја је мајка на небу, код доброга Бога. Није више ту унутри. У сандуку је само ха-

љина што је није хтела више да носи. Ја ћу ти показати камо је одлетела, Говорећи ово узе је својом чврстом руком за њену нежну ручицу па је одведе у другу собу до прозора, — Видиш онај мали плави угао, тамо где се облаци раздвајају; туда је твоја мама одлетела на иебо. — Хоћу и ја с њом! повика сироче. Дотле су људи подигли сандук. Биволи су ишли напред да крче пут; за њима свештеник с дугом брадом и шареним стихаром; за овим су певачи певали псалме, па онда су носили сандук, а за њим је ишао Делорм. Спровод је ишао четири сахата, док је дошао у Појану Цапулуј. Црни су облаци иокривали врхове тужним покровом; јеле су биле као увијене тешким покривачем. Доле у долини протицала је ТТрахова и носила црне санте међу белим стрмим обалама. Пут је био мучан. Мало мало па се носиоци заустављали да промене ручицу на друго раме и да убришу чело. А енжењер је стајао снуштене главе крај сандука, ћутао, сав убијен од туге. Хладни је ветар, као да је с оне стране гроба, пробијао кроз косу и одело његово. Иосле бдења крај мртваца, како је био изнемогао од нејела, ухвати га зима те поче дрхтати. Пред отвореном раком промрмља свештеник још неколико опомена на божанску доброту, а жене и сеоска деца у топлим огртачима радознало су гледали. Делорм очекну, док и последња мотика не поравна гроб, па га сам покри јеловим грањем, натрпа снега, као да није могао довољно да сакрије своју драгу. За тим се пожури кући празној тако брзо, да му се заруменеше бледи образи. Није био још ушао у кућу, кад се скупише већ радници да му јаве на румунском, талијанском, немачком, српском језику све штете, што је снег починио : железнички пут прекинут на неколико места и више мостова однесено на читав сахат даљине.