Stražilovo

700

— Јесмо, а и ти, оче; казала нам је Марица. Куварица се вратила и вечера је готова. Он, да једе! Хтеде одбити, но иа једпом помисли; шта би му ома рекла кад би видела да је оставио децу још првог дана. Зар јој се није, ире но што је болест ноново опхрвала а кад је мислио да ће умрети, зар јој се није заклео да ће се бринути о сиротој деци, која су њу тако нежну, тако одану, толико сгала?... А кад је изгледало да јој је боље на се он стао надати, али се преварио, ах! оним нрелазом из сна у смрт, без благослова, без носледњег мајчиног опроштаја с децом. — Па, хајде да једемо! рече, узимајући Бана и Маду за руку да их води у другу собу. Лампа је светлила на постављеном столу, ватра је пуцкала у пећи, а у једном углу на округлу малу столу стајао је неки рад за шивење, као да ће покојиица доћи да га доврши. Мада промуца молитву, па сви троје седоше, не говорећи ништа. Како су жалоспи ови нрви оброци, где нема једне добре душе из породице! Чинило се да сви очекују њену сенку, шуштање хаљине, ма какав шум, који би казивао да је ту и покојница. А врло је тешко прекинути ово мучно ћутање; овај је досадни и упорни гост долазио увек међу њих. Какав би разговор почели сад, што не би био тужнији, него ово боно ћутање? Обично су деца после јела превртала с оцем каку књигу с цртежима или им је мајка причала све док не легну. Данас нису знали како да проведу вече. Осетили се сами, остављени, као да су изгубљени у пустињи или у снегу. Али кад је душа куће отишла, огледала се у девојчици, која остаје и коЈа се инстинктивно понела до улоге мале мајке, вредне домаћице. У очима се Мадиним, у овим плавим очима, комешао читав свет мисли. Очи јој се час светлеле, час биле мутне те показивале све мисли што пролазе кроз њену плаву главицу. Ето како јој непосредно божји промисао открива оно, што је не би могле научити ни читаве године искуства. — Тата, рече озбиљно, хоћу да ти спремим лампу да пигаеш. Како рече, одмах и уради. После неког времена врати се: —- Тата, кабинетје осветљен и топао. Можеш ићи. Он послуша и оде, као да је морало тако бити. После Мада рече: — Сад, тата, причај нам, кад си био врло, врло мали, и о баби. Ја ћу сести на једно колено а Бан на друго.

Тако је мала Мада и несвесно сковала ланац, који је иривезао њена оца за живот. Без устезања узе их он на колено, а они су га о свему запиткивали. Бан је мислио као и сестра и помагао је још више. — ... Онда си се пужао уз велику налму, тата? — А баба се тако плашила? •— А ти си пружао одозго руку? — И брао кокосове орахе? —• Па онај црнац, што те је носио, кад си био мали? — Ах! јесте, црнац, кога си ти тукао? ■— И ти си га после грлио и молио га да ти опрости, је ли? Они су тако набрајали као две веселе птичице, а одговора нису чекали. Ово детињско ћеретање забављало је по мало сиротог човека у његовој жалости. Најзад Марица отшкрину врата и јави да је време спавању. — Кад будемо у постељи, дођи, тата, да се номолиш Богу с нама. Марица ће ти јавити. — Добро, Мадо, добро. Доћи ћу. Једва изговори ово обећање, које га сневесели. Ипак оде, и кад су га деца, после кратке молитве, у којој споменуше име мајчино, загрлила, сгегнувши га јако својим ручицама, Делорм разумеде да нема више ни разговора о самоубиству, које је већ два нута хтео да оствари. Пиштољ није више скидао са зида. Мада се показа врло чила и весела, док отац остаде у соби међу двема постељама; али чим изађе, зави своју главу у јастук и стаде горко плакати. На једном осети две велике шапе на покривачу и топло дисање по образу. Она загрли доброг пса, привуче га ближе к себи. Пас ту леже па и заспа. Ноћу се Бан трже иза сна и скиде се с постеље да види, као старији, шта му ради сестра. И, пипајући рукама, додирну глатку кожу а велики га језик лизну. — Ах! То си ти, Бити ? промуца полако. Охрабрен понови још једном то име. Делорм пак беше легао онако обучен на диван. Није смео да отиде у собу и да тамо нађе крај своје посгеље ону другу, што је сад празна за увек. Тако је Мада опазила, кад је у јутру дошла да га пробуди, да се није одморио. — Марице, рече она са ванредним појимањем, треба да пренесемо оцу постељу овамо. Вона зачуђено погледа девојчицу и послуша њену наредбу као наредбу домаћичину. Не губећи ни тренутка, пренесоше постељу у дно собе, док се Делорм бавио на иољу својим послом. *